Насиље у породици представља један од највећих изазова друштва. Проблем је ово који је одавно изашао из приватне у јавну сферу, а сигурне куће и центри за подршку жртвама имају све више посла.
Тачан број жртава насиља у Босни и Херцеговини није могуће утврдити, с обзиром на то да се оне и даље веома ријетко одлучују за тражење помоћи.
Социолог Срђан Вукадиновић сматра да је насиље у породици један од најозбиљнијих проблема у Босни и Херцеговини, не само због тога што је породица дефинисана као основна ћелија друштва, већ и што она представља први и најзначајнији облик социјализације.
– Насиље у породици значи насиље у читавом друштву, јер се оно мултипликује на друштвени амбијент, моменте и заправо то је рефлекс стања у друштву. Оно што се понесе из породице касније се користи у животу, па уколико неко живи у породици у којој је присутно насиље, уколико то све види и уколико је судионик свега тога, онда је сасвим јасно да ће се тај неко сутра и понашати у друштву на сличан начин. Моделе понашања оца или некога старијег од њега, он само пресликава у старијим годинама и у свакодневном животу – каже Вукадиновић за Klix..
Коријен проблема овај социолог види управо у моделима понашања појединца, али и друштву које нема одговорности за велика недјела која се почине, што даје додатну “снагу” насилницима.
– Многи људи када виде да нема тог степена одговорности у кривично-правном или моралном дијелу, онда су они спремни радити нешто такво, знајући да неће бити санкционисани онако како би требали бити. Проблем је и у томе што институције које би се требале бавити тиме, или бити у превенцији, не раде свој дио посла, или дјелују већ када је касно – наглашава Вукадиновић.
Према одређеним подацима, углавном невладиног сектора, свака трећа жена у БиХ је злостављана, а као један од разлога за проблем насиља Вукадиновић наводи и свијест друштва које карактерише лоше убјеђење да онај ко је старији и снажнији треба вршити насиље уколико не може спровести неке своје намјере на неки други начин, путем договора, разумијевања и комуникације.
– Проблем насиља у породици не може се у потпуности искоријенити, али би се он у знатној мјери смањио успоставом знатно ригорознијих санкција за насилнике, а с друге стране институције требају превентивно радити и успоставити регистар насилника у породици, или оних који су склони томе, уз примјену репресивних мјера – сматра Вукадиновић.
Кћерку тешко повриједио, супрузи сломио вилицу
Посљедњи примјер бруталног злостављања у породици долази из Брчко дистрикта, а тамошње Тужилаштво већ је подигло оптужницу против 58-годишњег Б.С. коју је потврдио и Основни суд. Како су навели из Тужилаштва, постоји сумња да је Б.С. око 20. аугуста 2019. године тешким злостављањем и наношењем повреда супрузи и кћерки починио насиље у породици.
Детаљи оптужнице казују да је Б.С. средином аугуста у дворишту породичне куће у којој заједно живе, након вербалног сукоба физички напао супругу и кћерку, нанијевши им објема тјелесне повреде. Сумња се да је оптужени ударцима руком у главу најприје тешко повриједио кћерку у предјелу лијевог ува, а потом и супругу поломивши јој вјештачку вилицу.
Б.С. је потом супрузи задао ногом ударац у стомак, док је кћерку ударио још неколико пута при њеном покушају да заштити мајку – наводи се у оптужници. Након компликовања повреда кћерка је послије неколико дана поднијела пријаву против Б.С, који је одмах осумњичен и убрзо процесуиран због тешког породичног насиља.
Тужилаштву Брчко дистрикта ове године пријављено је 19 случаја насиља у породици, отворено је исто толико истрага, а подигнуто је 14 оптужница. Просјечно трајање истраге је два мјесеца, што је за четири мјесеца мање у односу на законски рок. Према подацима које смо добили из ове правосудне институције, у истом периоду прошле године отворено је 26 истрага за кривична дјела насиља у породици, од чега је подгинуто 17 оптужница.
Секретар Тужилаштва Брчко дистрикта Самир Бегановић каже да се у предметима насиља у породици генерално као проблем доказивања кривице јавља одбијање свједочења такозваних привилегованих свједока, који су уједно и оштећени или свједоци насиља.
– У таквим ситуацијама све зависи од тога да ли постоје други материјални докази или неутрални свједоци (то могу бити напримјер полицијски службеници који су први изашли на мјесто догађаја по пријави), медицинска документација ако је било тјелесних повреда, налаз вјештака, записник о увиђају, на основу којих доказа тужилаштво настоји доказати кривицу и без исказа оштећене. Ако су свједоци дјеца, додатни проблем може бити узраст и недовољна зрелост за свједочење и разумијевање права свједока. Такође, може постојати ризик од секундарне трауматизације дјетета, па је отежано саслушати таквог свједока – каже Бегановић.
Говорећи о промјени исказа на главном претресу, Бегановић наводи да је то мањи проблем од потпуног одбијања давања исказа, јер ако је жртва свједочила у истрази против починиоца, па свједочи на главном претресу и тада промијени исказ, ипак тужиоцу остаје могућност суочавања свједока са ранијим исказом и улагањем ранијег исказа у судски спис, на основу члана 273. став 1. Закона о кривичном поступку Брчко дистрикта БиХ, који ће суд цијенити као доказ.
Жртве се враћају насилницима
За разлику од осталих дијелова БиХ, на подручју Брчко дистрикта не постоји сигурна кућа, због чега се жртве насиља у породици упућују у сигурну кућу у Бијељину која дјелује под окриљем Фондације Лара. Из ове невладине организације нам кажу да се жртве насиља за помоћ у сигурну кућу јављају најчешће послије вишегодишњег физичког злостављања.
– Жртва се одлучује да изађе из круга насиља када и дјеца постану жртве насиља или када претрпе најсуровије облике физичког насиља са тежим повредама. У сигурној кући поред смјештаја, хране и медицинске помоћи, жртве добијају неопходну правну, социјалну и психолошку подршку како би се довољно ојачале и оснажиле да изађу из зачараног круга насиља. Уз мајке бораве и дјеца и уколико су школског узраста настављају школовање, а уколико су мањи од тог узраста онда се раде радионице које су прилагођене њиховом узрасту – кажу из Фондације Лара.
Није ријеткост и да се жртве насиља враћају својим супружницима уз које су прошле пакао, а као разлог за то из Фондације Лара наводе чињеницу да је велики број таквих жена економски зависан од насилника, а уз то немају ни властити стан и посао.
Из ове фондације истичу и да друштво још увијек не препознаје значај постојања сигурних кућа, а већина жртава и не зна да има право на кориштење овакве врсте услуге.
Проблем у раду оваквих сервиса додатно ствара и неадекватна финансијска помоћ са државног и ентитетских нивоа, иако су обавезни финансирати овакав облик збрињавања жртава у породици, због чега се водитељи морају сналазити на све могуће начине за проналазак новца и очувајне егзистенције сигурних кућа.
