Наташа Лаловић из Пала, докторанд Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, тренутно се налази у Москви, гдје довршава свој истраживачки рад и припрему докторске тезе, коју ће бранити у јулу, по повратку у Пале.

Наташа у разговору за портал Катера каже да је из више разлога жељела да свој истраживачки рад проведе у Русији, како би могла лијепо да је доживи и усаврши руски језик.

- Природно је да о руској књижевности читам у Русији, погодно је да разне наслове тражим у једној од највећих библиотека у свијету, лијепо је да доживим Москву, а посебно корисно је да усавршавам језик у руској говорној средини – каже Лаловићева и додаје да није жељела да буде русиста који се устручава да говори и пише на руском језику.

Наташин боравак и истраживачки рад у Москви се завршава у јулу, а претходну годину дана провела је на Државном институту за руски језик „А.С. Пушкин“, као стипендиста Руске Федерације.

- Овдје је студирање замишљено мало другачије од оног на које сам ја навикла. Студенту се скоро па не допушта да буде пасиван, да само слуша предавања и полаже испите. Посебна пажња се посвећује странцима и сви се труде анимирати нас да дочарамо своју културу. Тако смо и ми показивали како изгледа слава, пјевали смо, играли, рецитовали и кували – каже Лаловићева.

Према њеним ријечима, Државни институт за руски језик учествује у разним пројектима, а професори пажљиво посматрају студенте и труде се помоћи им да пронађу своје таленте.

- Никад не бих рекла да сам талентована за глуму, али ми је професорица препоручила да одем на разговор у позориште. У том тренутку не смислих добар изговор да не одем, па само одобравајуће климнух главом. Улогу сам одмах добила – истиче Лаловићева.

Она додаје да се режисер позоришта досјетио да проведе експеримент и главне улоге у Шекспировој драми „Ромео и Јулија“ додијели странцима, који су текст говорили на свом матерњем језику. 

- Било је то велико искуство за мене. Први пут сам била на позоришним даскама, а од мене се очекивало да гледаоцу покажем да над нашим језицима постоји надјезик, а то је језик емоција. И највећи комплимент ми је био када ме је послије представе сачекала искусна руска глумица, да ми каже да ме је све разумјела – каже Наташа.

Наташа истиче да јој је режисер, задовољан њеним дебијем у позоришту, предложио улогу у другој представи, али је та представа због тренутне пандемије вируса корона одложена до даљњег.

Каже да је, када је у питању однос руског народа према српском, тешко дати једноличну слику, али углавном гаје братски однос према Србима, Србији и Републици Српској, те су чести гости ресторана са балканском храном.

- Неријетко ми при упознавању пожеле добар дан и проговоре још нешто на течном српском. Руси посјећују наше ресторане и одушевљени су српском кухињом. Кад сам први пут била у ресторану балканске кухиње, за мене је било велико изненађење што Рус на хармоници свира и пјева наше најљепше народне пјесме – каже Лаловићева.

Иако се крај једногодишњем истраживачком раду у Москви ближи, Наташа каже да се осјећа као да у Москви живи неколико година.

- За овај кратак период сам научила много о Русији, руском језику, култури и народу, те о животу у великом граду. Учествовала сам у ТВ емисији, наступала у Кремљу са нашим фолклорним ансамблом, играла у Московском омладинском позоришту и још много тога је стало у вријеме проведено на факултету, читаоници и мимо њих – каже Наташа.

Каже да је „лудо“ у данашње вријеме ковати планове за даљу будућност, али зна да је њеној младалачкој, незаситој души потребан овај узбудљив живот под московским небом.

Послије школовања увијек долази ред на прво запослење, а Наташа каже да су многе њене колеге са факултета успјеле пронаћи посао, док она још увијек није.

- Нисам радила ни на факултету, ни у школи, нити у некој  другој  државној установи. Но, нисам стајала у мјесту, предавала сам руски језик, трудила се да допринесем његовој популаризацији, да пренесем знање другима, стекнем искуство, а успут сам се усавршавала на академском плану и нисам била незадовољна – истиче Лаловићева.

Према њеним ријечима, тај циљ запослења, који је код нас укоријењен, замијенила је неким другим циљевима, а о плановима за будућност каже:

- Прецизне планове нисам никад имала, да јесам, припремила бих се за факултет, научила бих основе руског језика, али нисам. Задесила сам се на првој години факултета међу колегама који су већ годинама учили руски. Била сам најгора, али наравно, не задуго – додаје Наташа.

Каже да је то сјећање на успон од најгорег до најбољег студента мотивише и данас, а због немања плана, све је било много теже, али и живахно, узбудљиво и непредвидиво.  

Новинар: Миљан Рашевић