Чланови Планинарско-спелеолошког друштва „Вучја стопа“ из Фоче успјешно су извели успон на Алпе, попевши се на три врха, а уз адреналински угођај и уживање у задивљујућој природи, ова изазовна експедиција послужила је и за научно-истраживачки рад у области медицине.

Осмодневна акција, која је реализована крајем јула и почетком августа, започета је успоном на врх Велики Стол, висок 2.236 метара, на масиву Караванке у Словенији, што је било загријавање и тренинг пред наредна два доста већа изазова.

Услиједио је алпинистички успон на масив Мормолада у италијанским Доломитима, тачније на врх Пунта Пениа, на 3.343 метра, а затим и на врх Кастор, под вјечним снијегом и ледом, на граници Швајцарске и Италије, који се уздиже 4.226 метара изнад мора.

Циљ је био да се постепеним повећавањем висине на најбољи начин аклиматизују и привикну на екстремне временске услове и проријеђен ваздух.

Фото: radiofoca.com

Невесињац Ђорђе Вуковић, студент четврте године Медицинског факултета у Фочи, каже да је учешће у експедицији на Алпима за њега била велика привилегија, јер је одувијек сањао о успонима на велике висине.

- Ово ми је било остварење сна и велики искорак и излазак из зоне комфора. Испео сам се на сва три врха, а са трећим сам најпоноснији јер је његова надморска висина 4.200 и као што Хрвати кажу то је био мој први „четиритисућњак“, за мене једно незаборавно искуство. Са тог мјеста видите све врхове које сте одувијек хтјели да видите, а истакао бих врх Матерхорн, који се посебно лијепо видио - прича Вуковић.

На врху се, додаје, нису могли дуже задржавати због јаког вјетра и ниске температуре.

Кастор је био најтежи врх, а највише су му се, ипак, свидјели Доломити у Италији.

- У Доломитима можете да видите све- и питому и дивљу страну. Попели смо се на масив Мармоладу и њен највиши врх Пунта Пениа и то ми је можда један од најупечатљивијих момената у овој експедицији - додаје Невесињац.

За њега као почетника у алпинизму, који нема искуства са алпинистичком опремом, успон је, сматра, био опасан, али су уз њега били исусни чланови „Вучје стопе“, спреми да несебично подијеле знање и искуство.

- И да подијеле и ону посљедњу чоколадицу из свог џепа. Било је мало страха, морам да признам, јер се први пут сусрећем са тим, али мислим да сам све то превазишао, научио сам доста тога о Алпима, да користим опрему, да се крећем по глечеру, проширио сам видике, ментално сам очврснуо и надам се да је ово увретира за неке више врхове, са одушевљењем прича Вуковић и додаје да је нашао свој нови хоби, а то је алпинизам.

Нови хоби родио се, у ствари, из његовог истраживачког рада, јер је у овој експедицији учествовао као студент истраживач, са задатком да испита повезаност когнитивних способности- размишљања, памћења, логичког расуђивања са великим надморским висинама и утицај аклиматизације на симптоме акутне висинске болести.

Фото: radiofoca.com

Резултати су у процесу обраде и биће објављени за неколико мјесеци на неком од медицинских конгреса или у неком од биомедицинских часописа, али већ сада се може рећи да је један од резултата овог истраживања велики и позитиван утицај аклиматизације на превенцију сипмтома акутне висинске болести.

- Успјели смо да постигнемо ниво адаптације да се наше тијело прилагоди недостатку кисеоника, захваљујући томе што смо се претходно попели на ниже врхове и онда смо се са лакоћом попели на највиши врх. Од осам учесника, шест нас се попело на највиши врх, два учесника су одустала, док је један учесник имао симптоме акутне висинске болести, али је упркос тим симптомима наставио, био је упоран и изгурао је до врха - каже студент истраживач.

Ученица четвртог разреда фочанске гимназије, седамнаестогодишња Марија Лечић била је најмлађи и једини женски члан ове експедиције.

- Попела сам се на два врха, на трећи нисам успјела, имала сам проблема са обућом, па сам остала на базном кампу на 3.600 метара. На Мармолади сам остала дјелимично без једне гојзерице и нисам могла да нађем нову са којом бих се могла попети на Кастор, али сам без обзира на то поносна на себе и на остатак екипе - прича Марија.

Кренула је, каже, без великих очекивања, не оптерећујући се страхом, а успјела је да се избори и са висинском болешћу са којом се суочила током успона на Мармоладу.

- Спавати на тако великој надморској висини је изузетно тешко и необично, али то је једно ново искуство које ће ми остати као успомена за цијели живот - истиче она.

И њој је, додаје, посебан доживљај био успон на Мармоладу на Доломитима, гдје је искусила доста различитих алпинистичких техника уз коришћење цепина- планинарског пијука за лед и дерезе- додатка за обућу који омогућава ходање по леду и глечеру.

- Лед је пробијен и радујем се новим успонима и експедицијама у наредном периоду - поручила је Марија.

Најстарији учесник похода на Алпе, педесетједногодишњи Бобан Андрић прича да је веома захтјеван- мада једини без снијега, био и Велики Стол у Словенији, јер се мора савладати велика висинска разлика од 1.100 метара, уз отежано кретање по клизавом терену и сипару.

Успон на врх на Доломитима водио је преко снијега и глечера уз веома окомиту стазу, а једним дијелом и кроз стијене, и трајао је око три и по сата. Ипак, посебна прича је успон на врх Кастор.

- До дома, који се налази на 3.600 метара, има око четири сата доброг хода и успона. Ту смо преспавали, ујутро смо поранили и до врха на 4.200 изашли смо за четири сата, такође, уз глечере, снијег и окомиту стазу. Користили смо дерезе, цепин, кациге, појасеве и навезу, без навезе не треба ићи, то је један вид сигурности - прича Андрић.

Из овог друштва поручују да их је ова експедиција охрабрила да наставе да стреме што захтјевнијим врховима, уз подсјећање да је у посљедњих осам година „Вучја стопа“ освојила неке од највиших планина у Европи-Мон Блан, Матерхорн, Гран Парадизо, Глос Грокнер, Рилу, Олимп, као и Пик Лењин у Киргистану. 

Новинар: Игор Јанковић