"Не враћај се Јанко!"

10.02.2021. 15:50
0
ИЗВОР: Катера

То вече на „Јутеловом“ дневнику Фрањо Туђман је објавио, кроз стиснуте зубе, да су „хрватске повијесне границе на Дрини и да ће побости шаховницу на Романији“. Мајчине смијавице утрнуше, брада јој лагано задрхта, а преко чела се превуче сјенка...  Преблиједила, са страхом и шапатом ми је испричала ову причу из њеног родног села.

Наиђу таква времена кад дјеца брже расту, a трње се скрошња и дубље ужили, без залијевања, без љубави,  већ од саме слутње на несрећу.

Кад су МУ оца одвели на присилни рад, заједно са четворицом Маринкове браће, сви смо мислили вратиће се... Рад ко рад. И кулук је за људе. И у турско доба су људи кулучили па се опет некад увече враћали кући. Тек би  неко старији сумњичаво завртио главом...

 „Никад нико... усташе су то. Ваку државу историја неће запамтити.“

Тог прољећа Јанку се облизнила Руменка. Виме јој је тако надошло да је тешко корачала када ју је водио на дрвено корито да се напоји, а млијеко је помало и само цуркало кад би јој додао у јасле свјеже миришљаве дјетелине. Телци су се кроз три дана већ поигравали и гицкали у дрвеном пријеграду. Он би сваки дан по два пута чистио шталу и простирао суве сламе. За вратима штале о клину крио је један мали дрвени троножац који je сам направио иако тек имао 14. година. Кад напоји, покида и простре, убаци троножац у пријеград, лагано прескочи ограду и дуго сједи, шапће телцима и милује их испод меког врата:

 „Ти ћеш бити Ћетоња, а ти Крилоња“.

Били су потпуно исти, загасито црвене длаке, осим што је један имао бијел цвијет на челу, а другог је красила на десној плећки повећа свијетла шара. „Ти ћеш, Крилоња, бити мој дешњак, да ти сви виде твоје бијело крило, кад ти направим јарам.“ Мали Крилоња подиже главу, нуди се,  да га милује испод врата и као да га слуша. Само је ту међу својим телцима Јанко био миран и тих. А Телци су тог прољећа два пута дневно сисали, ударајући њушком у мајчино виме све јаче и јаче, док млијеко не би тако надошло да би се њихове њушкице умазале бијелом млијечном пјеном. И Јанко је ђикао, као сунцокрет...

Био је то хитар, жустар, весео дјечак и слободан као вјеверица. Oрлић што кружи и извија се изнад романијских села. Чинило нам се, ма сам ће себе прескочити. Кад су прве воћке сазреле, Јанко се попео на најтањи врх старе трешње, тамо гдје само свраке љуљушкају и свађају, одломио два грозда и бацио нам их: „Држте, ђецо, ове из врха су најслађе и најзрелије.“ Када су дошле и замирисале прве петроваче Јанко је већ одсјекао бријестове мале тељиге, надимио их ватром, савио и запео испод пушнице. Као да није рат, као да ће претећи као и ми, који смо свадбарили, пјевали, играли и љубили. Када су заплавиле боровнице, Јанко је већ правио и бушио мали јаворов јарам за своје црвене теоце: „Да их научим док су мали. Тата је тако радио...“ Баш му се журило. „Кад се отац врати, да се поноси“...Расцијепио је, истесао и двије јасенове цјепанице за мале скије и такође на ватри и жару загријао, савио и запео врхове, у ограду, да се суше до зиме. Има предивних падина испод јасеновачког гробља...

То љето је косио, пристизао, за старијим братом Петком, слагао мирисне откосе, оштрио и крио своје прокрвављене жуљеве на малим длановима. Пошто се отац није вратио, научио је и да откива косу, од невоље. Мало је у почетку кривио жицу или је испробијао чекићем док није осјетио како се једноликим одарцима искива танка, оштра жица кованице, под нокат. Онда коса зазвижди зафијуче, а косац подврискује. Као да се не гине. Ко да није устанак на Романији. Ко да усташе нису запосјеле Каловита брда и као да не столују у сред нашег Дома жртава. Као да не горе куће и као да не кољу српску чељад...

Тог љета је стигао и да нам забенти Раковачки поток и показао како се рони и прави салто са старе врбе. Кад су се подбрале шљиве и испекао црни пекмез, без имало шећера, ушао је у шталу  и пријеград и полако тепајући пажљиво ставио љубимцима јарам преко врата. (мали јарам, мали волови и мали велики дјечак) Шапатом је тепао:

 „Полако, мој Крилоња, десна руко моја“

Устаници су покушавали два пута освојити градић, на висоравни, између три прелијепе планине, на пола пута између Сарајева и Романије, али неуспјешно и неорганизовано. А и било је то, тада, мало, базначајно мјесто са пиланом, српском и католичком црквицом и Домом жртава Великог рата. Само су направили невољу Раковчанима, који су живјели (у тада великом и јаком селу) баш ту између устаничке Романије и градића у којем је су усташе свакодневно пиле, терорисале, мучиле и убијале.

Подјесен, кад су се сушиле крушке дивљакуше, Јанко је са својим волићима довозио мале суве гране, па онда и оне дебље сировије...За зиму која никад неће доћи...

„Хајде болан, Цвијетоња, немој на страну, видиш како Крилати вози момачки. Морамо  сложно, братски.“

Тог несретног тмурног 11. новембра, дотрча, ујутро рано, сва избезумљена, једна боса жена, без мараме из сусједних Бријежђа:

„Кољу, бјежте! Све побише и попалише“ Жене закукаше, дјеца се заценише!

„Бјежмо. Остављај све. Ето их, иду усташе. Поклаће нас.“

Заселак је жупан и родан, нагет према источном сунцу, па рано шљиве избехарају и слатко рађају и пчелињаци добро улијевају. Гледа у Ђеву, (одакле је Мара Работина скочила бјежећи од Турака), па никад не видиш кад ће иза западног брда и шљивика душманин банути. Бјежало се и раније, неколико пута, и у неколико ратова. Романија и њена густа, црна шума су спаситељице. Овог пута нешто је то страшно. Небо се црни од запаљених сијена и кућа Савића, Клачара, Комадана... Дими, пуши се и пуца. Смрди. Већ се испод гробља на Јасену и преко Станаревог дола појављују црне усташке силуете. Много их је. Црнило. Сви се довикујемо, плачемо и бјежимо...Малу Зору сметено убацише у празан амбар...

Мајка Мара вриштећи носи бебу у наручју, а друго дијете тегли за руку...Панично посрћемо косо преко поточина и растиња, па поред Ћемановића, ка Романији:

 „Петко, ђе ми је Јанко?“

„Не враћај се Јааанко!“ дозива га старији брат.

А Јанку жао Цвијетоње, Крилатог и једине краве Руменке, боји се запалиће их живе у штали. Вратио се трком да их спаси да не изгоре. Јанко је бржи од вјетра. Никад нико га није могао стићи. Ногом отвара врата на штали, муњевито пушта јунчиће и истрчава из штале, која се већ дими... И право у руке искеженом усташи у црној униформи. Момчина је Јанко био...(Требао бити) Истргне се, па испод штале, поред запаљених сијена, спотичући се, према Омарку...

Застали и ми,  види се упренасе. „Трчи ЈААААНКО!“, кукамо. „Бјежи, Јанкоооо!“

И чује се, разазнајемо: „Сад си наш, мајку ти ћетнићку!“

Романијски крајеви и мраморја памте свашта. Али никад нико није запамтио тај крик, то Јанково јаукање, цвиљење... Што даље бјежимо, чини нам се јауци су јачи... Никад да престану. Никад. ЈОШ СЕ ЧУЈУ. Мученик, мали Јанко, саплео се...

Никад нису престали јасеновачки јауци!

Аутор: Слобо Ковачевић

Јанка Петровића (1929. годиште) су усташе 11. новембра 1943. године заклали на Јасену (Раковац). Огуљену кожу лица су МУ нашли пребачену преко косе...Овај крвави злочин, када је побијено 180 Срба, су починиле усташе из Широког Бријега и муслимани из Рогатице. Командовао је Фрањо Судар. Нико никад није одговарао, а још увијек су живе и Зора и Беба....

Коментари 0
Повезане вијести
Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
Одличан наступ Паљана на првенству Војводине
Маји Станишић из Пала прва награда на "Примавера" фестивалу у соло пјевању
Најчитаније
  • Медвјед напао чобанина, изгризао га и поломио му руке
    19.04.2021
    1
  • Ухапшен мушкарац из Пала због пуцњаве у затвореном простору
    20.04.2021
    0
  • Рогатичанин тешко повријеђен у саобраћајној незгоди
    19.04.2021
    0
  • Пљачка пумпе у Источном Новом Сарајеву
    19.04.2021
    3
  • Влада смијенила десет директора у "Шумама Српске"
    19.04.2021
    3