„Човјек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио од имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудјевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хљеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживје; и изгубљен бијаше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу пјевање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав бијаше и оживје; изгубљен бијаше, и нађе се“ (Лк.15,11-32).
"Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно,
и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих" (Кондак).
Узрок сваке наше биједе, сромаштине, сваког пораза и смрти јесте одвајање од Оца. Као појединци, као породице, као народ и као културе данас носимо отуђеност и зазирање, неповјерење и дрскост и одасвуд чујемо "дај ми што је моје" (Лк.15,12).
Христова Прича о Блудном сину је уствари велика утјеха у којој спознајемо да и овакви какви смо имамо Оца. Имамо Оца који прашта, Оца који воли, који грли и храни, а храни нас храном од које се не гладни (Јн.4,14). Зато на Светој Евхаристији непосредствено пред Причешће и храњење Хљебом Живота призивамо Оца Нашег Небеског, домаћина вјечне гозбе, иштући Хљеб који је изнад суштине, изнад природе наше трошне, Хљеб на(д)суш(т)ни.
Богонадахнути Оци су једногласни у тумачењу да је у овој јеванђелској причи ријеч о повратку у Литургију, о повратку у живот, у земљу живих. Одлазак од Оца је одлазак са Трпезе коју је Отац припремио љубљенима својима.
Овај свијет нам нуди алтернативне оце и трпезе. Нуди нам "дијете", "шејкове", "необавезне и самоуслужне ланч пакете", "хране за понијети и за донијети" и поручује да свечаност сустолништва са Оцем није неопходна за наше одржавање у животу. А онда ми, након тих и таквих обједа, када "дођемо себи" (Лк.15,17) схватимо да нити смо се хранили, нити смо живјели.
Кроз ово свештено Јеванђеље Христос нам поручује да ћемо ако се одрекнемо Очеве гозбе погазити своје достојанство до мјере храњења са свињама што изражава потресну слику нарочито у библијском изразу и поимању. Такође нам Господ сугерише каква је љубав Оца који и поред свега стрпљиво чека да му се његово чедо врати у наручје изморено лутањем по пољима глади.
Ову велику јеванђелску поруку и причу о покајању, о исповиједању и поновном интегрисању у заједницу љубави Црква је премудро литургијски позиционирала у припремни период Великог поста.
Период пред нама заиста за сврху има промјену нашег ума и повратак Оцу кроз вјеру у љубав Његову и смирење као плод покајања. Као плод тог повратка биће и отварање нашег срца за опроштај и за љубав према "повратницима" у наш живот. Ако и ми покајањем са себе стресемо блато блудњи моћи ћемо радосно рећи: "Оче, сагријеших небу и Теби и нисам достојан назвати се сином Твојим" (Лк.15,21). Тада ће и одјећа обновљења и прстен достојанства и Гозба спасења бити живот нашег живота.
Живот вјечни јесте причешће Вјечним, а "живот" Вјечног јесте љубав. Свако покајање и повратак Оцу јесте повратак у заједницу љубави која не само да чека већ и призива, стога величанствено звуче ријечи ивиронског Игумана Василија када за потресну судбину Блудног сина каже: "Љубав Очева вратила га је дому очевом".
Аутор: протојереј Данило Дангубић
