„Било је тешких тренутака, људи осуђују, кажу: “Како си могао да га пустиш?” Па нисам га ја пустио, не бих га ја пустио никад.“

Нико Кисић овим ријечима говори о сину Игору, који је са непуних тринаест година придружио Илијашкој бригади Војске Републике Српске, а са четрнаест погинуо. Отац каже да није успио да га одговори од одлазака међу борце, а тек након погибије сазнао шта је све радио на фронту.

Игор је од дјетињства одскакао од своје генерације. Био је радознао и сналажљив, са десет година научио је да ради на рачунару, а са дванаест да вози путнички аутомобил. Навијао је за Црвену звезду, похађао вјеронауку и редовно одлазио у цркву.

Породица Кисић, усљед ратних дејстава, напустила је Високо 1992. године. Након боравка у Чекрчићима, дошли су у Илијаш, гдје је Игор често одлазио међу борце Самосталног моторизованог вода „Васке“. Мајка је покушавала да га задржи подаље од војних активности, али Игор је желио да буде уз војнике.

- Он се понашао као да му је 20 година. Једне прилике сам дошао касно, отишао сам у касарну, а он сједи у униформи, међу војницима - присјећа се Нико.

Фото: memorijalni-centar.rs

Отац, и сам ратни војни инвалид, није желио да му син оде у рат. Ипак, Игор је са непуних тринаест година постао један од најмлађих бораца Војске Републике Српске. Погинуо је 3. октобра 1994. године, током артиљеријског напада на Илијаш. Граната је пала у његовој непосредној близини, док се налазио код команде вода. Имао је четрнаест година.

Посљедњу ноћ прије погибије Игор је провео уз оца. Легао је поред њега, загрлили су се, а главу је положио на његове груди.

- Као да је био неки опроштај којег нисам био свјестан, а вјероватно ни он. Цијели Илијаш је дошао да га испрати. Сви су га знали. Сваки дан сам ишао на гробље, сваки - свједочи Нико.

Након Дејтонског мировног споразума, Илијаш је припао Федерацији БиХ. Нико није желио да његов син остане сахрањен на територији коју је породица морала да напусти. Организовао је ексхумацију Игорових посмртних остатака и њихов пренос у Зворник, а потом у Бијељину, гдје је Игор поново сахрањен.

Игор је постхумно одликован Орденом Милоша Обилића, отац каже да га никада неће прежалити, али да осјећа понос што се о његовом сину говори и што његово име није заборављено.

- Послије свега овога ја сам поносан на свог Игора. Дјечак који је сазрео у тим годинама и видио шта се дешава. Ако постоји сатисфакција, неће бити заборављен, најмлађи је борац. Та дјеца треба да остану за историју – рекао је.

Комплетно свједочанство Ника Кисића доступно је на страници Меморијалног центра Републике Српске.

Свједочанство је забиљежено у Бијељини, у сарадњи са Републичком организацијом породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила, Градском организацијом Бијељина и Одјељењем за борачко-инвалидску и цивилну заштиту Града Бијељина.

Фото: memorijalni-centar.rs

Меморијални центар Републике Српске позива породице погинулих и несталих, као и све који су преживјели ратна страдања, да подијеле своја свједочења како би сјећања на жртве била сачувана за будуће генерације. За остављање свједочења можете се обратити путем имејла kontakt@mcrs.vladars.rs или телефона 051/222-999.