Давне осамдесете године, млади у средњој школи, а студенти на факултету изучавају Марксизам.

Било је то доба када су Маркса, Енгелса и Лењина изучавале широке народне масе, када су многе јужнословенске државе њихову доктрину под „комунистима“ на различите начине примјењивале.

Елем, од тих свих држава под „комунистима“ би и наша СФРЈ, бивша моћна краљевина Југославија.

Испирање мозга неуком плебсу, пионирске мараме дјеци и омладинске штафете Амброзу биле су дио фолкора и одгоја нове нације у нашем самоуправном социјализму-друштвеном уређењу прије преласка у комунизам.

Није ми намјера да нешто пишем о тадашњем друштву, ова прича ми „налијеће“ због јучерашњег преступног 29. фебруара и анегдоте која се десила у мојим студентским данима почетком осамдесетих.

Наиме, први предмет који би требао да се слуша на Правном факултету јесте тадашња Теорија државе и права или Увод у право.

Амфитеатар, студената пуна сала, професор Хрле почиње причу  о настанку права из морала и обичаја, о Марксизму као основој доктрини на коме је заснован наш самоправни систем.

Прича ту Хрле о вишепартијском систему на западу, убјеђује нас да је наш самоуправни систем  много праведнији-демократскији, да ми немамо више партија, али да нас до комунизма води СКЈ, све са широким фронтом организованих социјалистичких снага, ССРН, Савез Синдиката, Савез омладине, АФЖ, СУБНОР...

Објашњава Хрле како ми живимо у демократском социјализму, да је он задња станица на прелазу из социјализма у комунизам-система апсолутне правде, система у коме држава одумире и у коме ћемо сви помало радити, помало управљати.

Било је на том првом студентском часу мени доста занимљиво, са једне стране што су ми те приче „лежале“, са друге, што сам већ тада у кафанским и другим круговима био познат као неко ко се на разне начине супроставља- исмијава систем, па ми је као бунтовнику импоновало да се супроставим.

Импоновало ми је тада да постанем класни непријатељ, да се супроставим диктатури пролетаријата предвођеном комунистичком елитом, елитом која се „пати“ у вилама и луксузним становима отетим од елиминисаног класног непријатеља, све док њихова дјеца долазе у кабинете професора полажући „журно“ испите јер им је равноправни тата из виле већ обезбиједио радно мјесто у Извршном вијећу, претежно у Министарству иностраних послова, све да му дијете види мало свијета.

Елем, дођосмо до краја предавања, каже професор, има ли ко шта да пита, ја се јавим, каже, реците колега (оно колега некако моћно звучи).

Устанем и почнем да разрађујем тај свети циљ-комунизам.

Кажем, професоре, бојим се да ћемо са тим преласком на комунизам имати проблем. Пита професор, како то мислите?

Рекох, узмимо нпр. преступну годину-фебруар, размишљао сам, ако ћемо у комунизму сви мало радити, мало управљати, шта ће се десити са 29. фебруаром?

Каже, какве везе има 29. фебруар са тим?

Одговорих, ево практичан примјер, у том преступном фебруару ће нпр. једни седам дана радити, други управљати, онда ће се замијенити идуће седмице, па тако још двије седмице и дођосмо до 29. фебруар.

Каже професор, па?

Одговорих, није ми јасно ко ће тај дан радити, а ко управљати, бојим се професоре да ће нас тај преступни 29. фебруар посвађати.

Смијех у амфитеатру, професор прво мало застаде, онда кроз лагани осмијех на лицу рече, „колега, Ви сте безобразни“.

Наравно, импоновала му је моја дрскост, пришао сам му касније и у ходнику, насмија се и рече да сам опасна битанга.

Иначе, од прве сам положио тај испит, знао сам сва три питања, али ме је могао развући, довести потпитањима до тога да ме обори, могу то они и радили су многим, није и то цијеним.

Е видите, и данас мислим да ме професор Хрле није хтио да казни због провоцирања комунизма, као што би сигурно други-одани, све јер је тих осамдесетих (послије 35 година од „побједе револуције“) био свјестан да је цјелокупно друштво почивало на лажима, те да ће се та „диктатура пролетаријата“ распасти као кула од карата.

Знао је Хрле сигурно, то се и десило, послије 10 година паде Маркс-доживисмо пад диктатуре пролетаријата, паде једнопартијски систем и оде сан о комунизму, сигуран сам баш због свађе око тог 29. фебруара, све јер се не договорисмо ко ће тог дана радити, а ко управљати тада најљепшом земљом на свијету.

Наравно, кад сам ту пошалицу направио о једнопартијском-самоуправном систему нисам био ни свјестан „проклетства“ тог преступног фебруара.

И понови се убрзо, деси се вишепартијски преступни 29. фебруар 1992. године, дан послије кога више ништа није било исто, све јер „доџе“ грађански 1. МАРТ, за Србе слобода, за „насукане“  Хрвате 1. АПРИЛ.