Да послушах упуства Фонда здравства Српске, данас вам не бих могао ову моју причу испричати.

Дешавало се свашта задњих година свима, па и мени, ОТРОВАНИ СМО, умирали су ми најбољи пријатељи, корона и вакцине су нас скупо коштале, ипак, највеће тровање упокојеним несрећницима и нама који животињаримо у Српској и дејтонској БиХ је учинио ПОЛИТИЧКИ ШЉАМ, све потпомогнут ђавољим синовима-менторима.

Ма колико ја био човјек од искуства и образовања, или, ма колико било „мало“ моје знање о политици, оно је за ових неколико хиљада ПОЛИТИЧКИХ БИТАНГИ који ДЕЦЕНИЈАМА народ газе по Српској и Федерацији једнако знању признатог научника са неког од престижних научних института у свијету.

Елем да кренем са причом о ИНФАРКТУ, болести која да је државе и система не би ни постојала (осим у изузетним случајевима), а стотине хиљада породица у регији би и данас имале са собом своје најмилије, оне који су од инфаркта умрли, или боље речено, били би са својим породицама они који су умрли зато што немамо државу у којој се зна ред и у којој се све превентивно ради, посебно у медицини.

Биће вам јасно зашто овако жестоко и са горчином пишем кад вам опишем мој инфаркт прије шест дана, инфаркт који је у пракси потврдио моје мишљење-тврдње да је прије 20 мјесеци мог најбољег друга Драгољуба Ковинчића-Тигра убио систем.

Наиме, у петак око пет ујутро ме пробуди снажан бол у грудном кошу-неиздржив, иначија какав сам, трпио сам најмање 15 минута док нисам почео гласно да стењем што је пробудило моју супругу и спријечило моју намјеру да ме инфаркт „дотуче“.

То сам искрено желио, све у себи говорећи, сад, спуцај ме, доста је, јебеш овај живот, (знају то моји најближи, искрено бих волио да ме нема, него да ово гледам, знам да могу много добра урадити, а не могу од „усташа“ да добијем прилику да то урадим).

Знате, под моју кожу више не може, превише је негативне енергије и несреће у народу да човјек који се остварио и све прошао у животу нема шта тражити на овом изопаченом мјесту.

Судбина хоће другачије, жена се пробуди, сад не могу рећи пусти ме да умрем, она зове хитну, они долазе (веома ружно искуство), довозе ме са несносним болом у Дом здравља Пале.

Тамо ме дочека најбољи доктор у дому, специјалиста за хитне случајеве доктор Благојевић.

Ту се деси неки тродон против болова, ништа није умањио бол, тражим да ми дају неки нитроглицерин, нешто ми напрскаше, више на језик, него под језик, уради доктор на брзину ЕКГ, каже инфаркт и упутница, правац Касиндо (Клинички центар Србија - сунце ти јебем жарано), каже, доље ће те примити, а онда ће те возити за Бањалуку, па ће ти вјероватно тамо уградити стентове (оперисати).

Бол ме разбија, крећемо из Пала, сестра поред мене, комби хладан као змија, у пола пута кажем, „возите ме на Кошево“.

Сестра каже не може, наравно ја вриснем, возитеееееее ме на Кошево, возитееееее, ја плаћам све.

Назва сетра доктора, он одобри (зна ме какав сам у афекту) и стигох на КУМ-ургентни центар Кошево.

Ту ме примише сестра и неки доктор, око седам часова је ујутро, бол у грудима не престаје, раздире ме, таман да ме обраде и упуте даље кад увезоше неког несрећника средњих година, сав се тресе и јечи, човјек дословце умире.

Кажем доктору, молим Вас, прво њему урадите шта треба па онда мени (касније ћу сазнати име доктору - Горан).

Би му неугодно, постоје правила, рекох гурај, њему је прече, оде, отпреми Шемсудина, касније мог собног цимера иу интезивној, онда мене и одвезоше ме даље у интезивну.

Бол ме дере, ту неки прегледи, инекције, мјерења, дође сестра Нермина да ме доље обрије, нисам стидан, нити се имам чега стидити, напротив, ипак рекох извини.

Она позитивна да је на рану привијеш, каже „ништа се не извињавај, стално ја то радим, свашта сам се нагледала“ и црче од смијеха, ту се обоје исмијасмо ,вјерујте пола бола однесе, рече, сад идеш, биће то све у реду, ставише ме на колица и одвезоше на Коронарно.

Мог Шемсудина на коронарном завршише прије мене, оста жив шућур Алаху (не могу вам описати колико ми је то било драго), онда мене одрадише, читав тим, пет људи, прочепише ме, ставише стент,бол скоро да престаде после операције, онда правац интезивна.

Проведох ту два и по дана, мијењају се сестре и доктори, такву љубазност, пажњу, однос према сваком пацијенту, људи вјерујте даље нема, нити треба бити.

Посебно ми је инпоновало што је ту било нас око 15 у интезивној, неки пацијенти су познатији, неки су „обични“ људи, али то код доктора и сестара не игра улогу.

То ме одушевило, свима се нађу, ја сам ту био помоћна сестра, све јер сам једини могао устати са кревета зато што ми је рађен горњи дио тијела.

Било је шеге, туге, мог Шемса сам често обилазио, претекао је, мада му морају радити и другу руку.

Пређем послије тога у полинтезивну, ту за три дана добијем два доживотна пријатеља, до мене је лежао доктор - хирург Ибрахим Хељић, смјеран господин и још један наш мученик Амир (не чује 80%), са њим смо се мало ја и доктор шалили, наравно из љубави, како се то људи у тој муци зближиш, хеј, само три дана, али ту је доживотно пријатељство.

Хвала Богу, сва тројица смо изашли, ја јуче, они данас, чули смо се и опет ћемо током вечери.

Извините на дугој причи, морао сам ово описати да поентирам на двије-три важне ствари.

Прво - стид ме је здравственог система Републике Српске, стид ме је назива Клинички центар Србија у Источном Сарајеву, не заслужује та болница из које свакодневно одлазе доктори и сестре назив Клинички центар.

Како ће заслужити кад немају већину тимова да би могли спасити на лицу мјеста људима живот, један од таквих је и коронарни одјел.

Зашто ово тврдим, зато што су ми и доктори на Кошеву рекли да не бих издржао пут до Бањалуке, одакле ме здравствени систем Републике Српске упутио да из Пала „хитно“ рјешавам ИНФАРКТ.

То је здравствени систем Српске исто урадио мом пријатељу-брату Драгољубу Ковинчићу-Тигру прије 20 мјесеци.

У два часа по ноћи(субота на недјељу)  био је примљен са инфарктом, пружили су му његу дежурни доктори који нису кардиолози, у недјељу ујутро није дошао једини кардиоколг којег имају и човјек је после другог удара умро у 11 часова, девет часова пошто је примљен на интезивну.

Наравно, рекли су ту недјељу ујутро да ће га возити у понедјељак за Бања Луку, исто као да није имао ИНФАРКТ, него да ће му оперисати менискус.

Значи,  пошто немају кардиохирургије, да су га одмах после обраде пребацили на Кошево, већ би ујутро био оперисан(прочишћене вене и стављени стентови и он би данас са мном ишао у риболов, дјеца би имала оца, унучад дједа, а Република Српска доброг човјека, признатог економисту- врхунског стручњака из области ревизије.

ДА ПОЕНТИРАМ

Тужан сам до сада био због свега (ГОДИНАМА НУДИМ ЈЕДНОСТАВНА И СПАСОНОСНА РЈЕШАЊА ЗА СРПСКУ И ДЕЈТОНСКУ БиХ, ПОКУШАО САМ ДА УСАБОРИМ СРПСКУ, ПАТИО СЕ СА ПОЧЕТКА ГОДИНЕ 33 ДАНА ПРОТЕСТОМ ПОСТА НА ВОДИ, СВЕ ДА ПОКУШАМ ИЗНУДИТИ НЕКУ ЉУДСКУ КОД ПОЛИТИЧАРА- МОЖДА ЈЕ И ОВАЈ ИНФАРКТ ПОСЉЕДИЦА).

Сад сам бијесан и нећу се зауставити док ме ово оштећено срце служи, нећу се зауаставити док не завршим са свим битангама и уведем ред у све поре живота у Републици Српској.

Зато нека се добро чувају они који нас бране, они који нападају оне који нас бране и сви други кокошари, јер док та политичка гамад по медијима јаде чини народу, у домовима здравља нема инекције под називом СТРЕПТАЗА, врло јефтине инекције која блокира инфаркт, немају основне ствари да би пружили неопходну прву помоћ у критичним случајевима, немају нам доктори и сестре по болницама основне материјале за рад, серу им се и у Касиндолу, а и на Кошеву у гаће тешки болесници, све јер неко неће да набави, или краде пелене за одрасле.

Дужан сам вам господо из медицине, посебно вама из државних здравствених институција, дужан сам да вам се извинем у име народа.

Одлично радите какве су вам услове направиле политичке битанге, дужан сам да вам се извинем и да кажем да ћу се до последњех даха борити да се то промијени.

 П.С. Посебно на крају морам да похвалим стручан рад и однос комплетног медицинског особља на Кошеву, те да им се захвалим што нисам ниједног момента осјетио било шта што би била и помисао да ме другачије гледају јер сам Србин.

Хвала им на томе и порука оним који су знајући да сам српски политичар питали да ли ће бити рата?

Неће бити рата народе, не насједајте на специјални медијски рат преко разних Рама, З(Т)укана, Суљагића, Бајровића, Хаџифејзовића и „слободних босни“.

Значи, рата бити неће, али вам гарантујем да ћемо се потрудити да до краја године не буде ниједног политичара у Српској и Федерацији који ће смјети поменути рат.