Davne osamdesete godine, mladi u srednjoj školi, a studenti na fakultetu izučavaju Marksizam.

Bilo je to doba kada su Marksa, Engelsa i Lenjina izučavale široke narodne mase, kada su mnoge južnoslovenske države njihovu doktrinu pod „komunistima“ na različite načine primjenjivale.

Elem, od tih svih država pod „komunistima“ bi i naša SFRJ, bivša moćna kraljevina Jugoslavija.

Ispiranje mozga neukom plebsu, pionirske marame djeci i omladinske štafete Ambrozu bile su dio folkora i odgoja nove nacije u našem samoupravnom socijalizmu-društvenom uređenju prije prelaska u komunizam.

Nije mi namjera da nešto pišem o tadašnjem društvu, ova priča mi „nalijeće“ zbog jučerašnjeg prestupnog 29. februara i anegdote koja se desila u mojim studentskim danima početkom osamdesetih.

Naime, prvi predmet koji bi trebao da se sluša na Pravnom fakultetu jeste tadašnja Teorija države i prava ili Uvod u pravo.

Amfiteatar, studenata puna sala, profesor Hrle počinje priču  o nastanku prava iz morala i običaja, o Marksizmu kao osnovoj doktrini na kome je zasnovan naš samopravni sistem.

Priča tu Hrle o višepartijskom sistemu na zapadu, ubjeđuje nas da je naš samoupravni sistem  mnogo pravedniji-demokratskiji, da mi nemamo više partija, ali da nas do komunizma vodi SKJ, sve sa širokim frontom organizovanih socijalističkih snaga, SSRN, Savez Sindikata, Savez omladine, AFŽ, SUBNOR...

Objašnjava Hrle kako mi živimo u demokratskom socijalizmu, da je on zadnja stanica na prelazu iz socijalizma u komunizam-sistema apsolutne pravde, sistema u kome država odumire i u kome ćemo svi pomalo raditi, pomalo upravljati.

Bilo je na tom prvom studentskom času meni dosta zanimljivo, sa jedne strane što su mi te priče „ležale“, sa druge, što sam već tada u kafanskim i drugim krugovima bio poznat kao neko ko se na razne načine suprostavlja- ismijava sistem, pa mi je kao buntovniku imponovalo da se suprostavim.

Imponovalo mi je tada da postanem klasni neprijatelj, da se suprostavim diktaturi proletarijata predvođenom komunističkom elitom, elitom koja se „pati“ u vilama i luksuznim stanovima otetim od eliminisanog klasnog neprijatelja, sve dok njihova djeca dolaze u kabinete profesora polažući „žurno“ ispite jer im je ravnopravni tata iz vile već obezbijedio radno mjesto u Izvršnom vijeću, pretežno u Ministarstvu inostranih poslova, sve da mu dijete vidi malo svijeta.

Elem, dođosmo do kraja predavanja, kaže profesor, ima li ko šta da pita, ja se javim, kaže, recite kolega (ono kolega nekako moćno zvuči).

Ustanem i počnem da razrađujem taj sveti cilj-komunizam.

Kažem, profesore, bojim se da ćemo sa tim prelaskom na komunizam imati problem. Pita profesor, kako to mislite?

Rekoh, uzmimo npr. prestupnu godinu-februar, razmišljao sam, ako ćemo u komunizmu svi malo raditi, malo upravljati, šta će se desiti sa 29. februarom?

Kaže, kakve veze ima 29. februar sa tim?

Odgovorih, evo praktičan primjer, u tom prestupnom februaru će npr. jedni sedam dana raditi, drugi upravljati, onda će se zamijeniti iduće sedmice, pa tako još dvije sedmice i dođosmo do 29. februar.

Kaže profesor, pa?

Odgovorih, nije mi jasno ko će taj dan raditi, a ko upravljati, bojim se profesore da će nas taj prestupni 29. februar posvađati.

Smijeh u amfiteatru, profesor prvo malo zastade, onda kroz lagani osmijeh na licu reče, „kolega, Vi ste bezobrazni“.

Naravno, imponovala mu je moja drskost, prišao sam mu kasnije i u hodniku, nasmija se i reče da sam opasna bitanga.

Inače, od prve sam položio taj ispit, znao sam sva tri pitanja, ali me je mogao razvući, dovesti potpitanjima do toga da me obori, mogu to oni i radili su mnogim, nije i to cijenim.

E vidite, i danas mislim da me profesor Hrle nije htio da kazni zbog provociranja komunizma, kao što bi sigurno drugi-odani, sve jer je tih osamdesetih (poslije 35 godina od „pobjede revolucije“) bio svjestan da je cjelokupno društvo počivalo na lažima, te da će se ta „diktatura proletarijata“ raspasti kao kula od karata.

Znao je Hrle sigurno, to se i desilo, poslije 10 godina pade Marks-doživismo pad diktature proletarijata, pade jednopartijski sistem i ode san o komunizmu, siguran sam baš zbog svađe oko tog 29. februara, sve jer se ne dogovorismo ko će tog dana raditi, a ko upravljati tada najljepšom zemljom na svijetu.

Naravno, kad sam tu pošalicu napravio o jednopartijskom-samoupravnom sistemu nisam bio ni svjestan „prokletstva“ tog prestupnog februara.

I ponovi se ubrzo, desi se višepartijski prestupni 29. februar 1992. godine, dan poslije koga više ništa nije bilo isto, sve jer „dodže“ građanski 1. MART, za Srbe sloboda, za „nasukane“  Hrvate 1. APRIL.