У суморном моменту људског историјског трајања, у којем обиљежавамо годишњицу штампања Његошевог дјела “Луча микрокозма”, већ дуго, предуго времена оковани у смртност трулине, славити спаситеља је једини излаз, за оне који то виде, разумију и хоће. Нема поузданијег, истовремено блажег учитеља, нити човјековог пута!

Казао је то професор Филолошког факултета у Бањалуци Душко Певуља у разговору за “Глас Српске” говорећи о једном од најзначајнијих дјела српске књижевности које је објављено прије 175 година.

Објаснио је да Његошев знаменити спјев “Луча микрокозма” има своју предисторију, те да долази послије вишегодишњег стваралачког ћутања, али очигледно и након Његошевих најдубљих мисаоних, духовних и интелектуалних преокупација, упитаности о судбини човјека, његовом мјесту у свијету и односу према Богу.

- “Лучи микрокозми” претходи пјесма “Мисао”, у којој је садржана основна идеја поменутог спјева. Његош је ово своје дјело написао за четири недјеље великога васкршњега поста, 1845. године, како у једном писму обавјештава свога учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Савременици су посвједочили да пјесник за те четири недјеље није никога примао к себи, занијет тајанственом моћи поетског стварања, много смршао, физички оронуо. И у томе видим симболику овога дјела, поред осталог - истакао је Певуља.

Нагласио је да најтежа питања, искушења и искупљења, захтијевају велике напоре.

- Алегоријско по основној поставци, дјело зрачи вишеструком симболизацијом: простора, времена, луче која симболизује људску мисао, његову суштину, али и његов неспокој. Укратко, у читавом дјелу доминира богата фигуративност, имагинативни замах без премца у нашој поезији, само завршетак дјела, гдје се појављује Богочовјек, није више симболичан, већ утјешитељски и спаситељски. Он долази не само као нада већ као избављење - испричао је Певуља.

Према његовим ријечима, ово дјело има више слојева, а кроз запитаност о могућностима човјекове спознаје, његовом неугаслом потрагом за најсложенијим питањима егзистенције, од којих су у гробу кључеви, али и потрага за њима конституише човјека као мисаоно биће.

- У овом спјеву, нарочито у посвети Сими Милутиновићу Сарајлији наилазимо на многа мјеста у којима се расправља о суштини поезије, о пјеснику и његовим стваралачким моћима, ограничењима и могућностима сазнавања кроз медијум поезије коју је Његош високо уздизао међу свим осталим остварењима људског духа - рекао је Певуља.

Нагласио је да је најважнија религиозна димензија Његошевог бића и стваралачког генија исказана у “Лучи микрокозми”.

- Он пјева о човјековом паду, о побуни сатане против божанске воље, али и о најдубљем православном смислу и разумијевању, човјековом избављењу кроз долазак Богочовјека, Исуса Христоса. Веома је, у том смислу, упечатљив, завршетак овог дјела: “О преблаги тихи учитељу, слатка ли је света бистра вода с источника тога бесмртнога! Од твога су св'јетлога погледа уплашене мраке ишчезнуле, од твога су хода свештенога богохулни срушени олтари; воскрсењем смрт си поразио, небо твојом хвалом одјекује, земља слави свога спаситеља!” - навео је Певуља.

Додао је да као и друга Његошева велика дјела, попут “Горског вијенца”, “Лажног цара Шћепана Малог” и неколиких пјесама, “Луча микрокозма” захтијева пажљивог и концентрисаног читаоца, спремног на велики духовни и интелектуални напор, а, како је казао, такви су данас ријеткост.

Јединственост

Певуља је објаснио да се “Луча микрокозма”, макар у својим првим пјевањима, понајвише може сврстати у поетичке оквире епохе романтизма, јер се сва Његошева друга дјела у том смислу морају опрезно сврставати.