"Паганизам - то није само љупка народна етнографија, гатања уочи Божића и праћење хороскопа. Паганизам је - пре свега! - реалност, духовна реалност. С њиме се не може само играти. Са њим се може и пропасти, погинути.

Паганство је робовање "празним и безвредним стихијама овог света": "Како се враћате опет на слабе и рђаве стихије којима опет изнова хоћете да служите" - уразумљује Галате Св. Апостол Павле (Гал. 4:9).

Паганство није поклањање ђаволу (поклањање ђаволу је већ прави сатанизам). То је поклањање ономе што није Бог. Поклањање савести. Поклањање нацији. Поклањање уметности. Поклањање здрављу. Богатству. Науци. Прогресу. "Општељудским вредностима". Космосу. Самом себи. Данас је пред богословљем нови изазов - пагански. "Паганство је религија болесног човечанства и болесне природе. Али у исто време то није привиђење, нити превара, већ религиозна стварност" - писао је Сергеј Булгаков.

Преузето из Стаклене очи Индије, ђакон Андреј К.

У нашим крајевима заступљено је гледање у плећку божићне печенке. Иако је гатање у плећку познати пагански обичај од давнина, најбољу технику тумачења увијек имају врачаре. За Божић у кући богобојжљиви домаћин након обилног и традиционалног ручка обавезно ће зракнути у плећку "шта ли каже плећка"?

Занимљива је констатација да такав домаћин уопште не разумије, да то што чини није хришћански, него више то доживљава као обичај, или занимацију.

Светозар Ћоровић је описао у "Божићној плећки" домаћина Митра Глухаћа који угледавши црну пјегу на коски плећке, схватио као знак његове скорије смрти, те се одмах почео опраштати са свима. Исплакавши се са породицом, пошао је враћати дугове и мирити се са људима којима се замјерио. Наравно, није умро. Зато је и Светозар Ћоровић усмјерио пажњу на тај догађај. Поруке плећке увијек су по правилу негативне и очекују се вијести о злу, смрти, рату, болести у кући, и генерално ничему добром...

Знали смо да ће све онако бити, како плећка каже ....

Можемо ли као православци-хришћани сједити на двије столице? Вјеровати у Бога или у све и свашта..

Шта је у ствари гледање у плећку?

Гледање (гатање) у плећку поједини људи вежу за обичај, готово да ту врсту гатања и не доживљавају као гријех, јер то се чини ипак, на велики хришћански празник.

"Гледање" се у неким крајевима редовно обавља, док у некима не знају да постоји.

Гледање у плећку није хришћански обичај, иако га поједини "хришћани" чине, он заиста нема никакве везе са празником Рођења Христовог. Уопштено, никакво гатање нема везе са православљем. Гатање у плећку је нажалост само опогањење тог радосног дана и цијелог тог домаћинства у којем се то чини. Након поста, молитава на божићном јутрењу, Св. литургији, причешћу, угодном породичном ручку, да услиједи магијско гатање?! 

Боже сачувај, спашавај... Умјесто наде у Бога, надати се у крпице, лонце и коске.. Како је то жалосно. На овај свети дан Господ је из љубави према човјеку, дошао у свијет, нама, свима у сусрет.

На листи магијских ритуала и врачања овај "обичај" се  зове СКАПУЛОМАНТИЈА. Постојао је у традици старих кинеских династија који су гледали у пукотине плећне лопатице након гријања на ватри. Ова врста гатања се појављује и код старих Римљана и опстала је све до данашњих дана и данашњих "Римљана".

Срећа је да се поред осталих гатања као нпр. из животињске утробе и сличних грозних ритуала на нашем подручју највише задржала плећкина мистерија. Колико ће даље опстати, зависи од нас, наравно и оних који традиционално вјерују у "плећкине дојаве".
Неопходно је избацити ово гатарско дјело, довољно је да домаћин на Божић након ручка прескочи тај дио, радује се празнику, прекрсти и заблагодари Богу за све.