Ако изузмемо средњовјековну Рашку, Дукљу и Зету, модерне српске државе настале током 19. вијека, Црна Гора и Србија су имале тешке порођајне муке, уклијештене између великих царстава која су себе сматрала "богом даним" да по својим жељама политички, економски и на други начин уређују тај опасни мост између Европе и Азије што се Балкан зове. Те империје, сем једне, су имале и Србима туђе религије, које су такође жељеле остварити доминацију на том простору. Све је то у пресудној мјери одређивало судбину српског народа и његових држава па и њихове међусобне односе.

Као двије ријеке које су се пробијале између разних вододијелница и баријера, са тежњом да формирају снажан заједнички ток, мијењале су корита, која би се повремено скоро дотицала или прилично удаљавала. Међусобни неспоразуми, династички антагонизми и сукоби, режирани са стране, стварали су климу узајамног неповјерења и суревњивости. Али упркос поменутим искушењима, њихови поданици су тада још снажно осјећали судбинску повезаност и припадност једном - српском народу. Све то чини оквир у којем треба посматрати природу односа двију српских државе током 19. вијека.

Већ крајем 18. вијека у народу је сазријевала идеја о потреби свеопштег устанка против Турака и обнове српске државе. Када је букнуо Први српски устанак, вожд Ђорђије Петровић априла мјесеца 1806. пише Петру Првом Петровићу, владики црногорском, на Цетиње. Позива га на заједничку борбу против Турака, да осим Босне и Херцеговине: "... устане и Црна Гора на опшчеје свију Себља избавлијеније (...) и да живимо заједно и уједно како што нам Бог заповеда, који је у нас једну исту Сербску крв улио и једним нас благочестијем просветио, тако да живимо и да будемо браћа, једно тело, једно сердце и једна душа". Нажалост околности нису дозволиле да дође до јаче војне сарадње и спајања двију војски.

За вријеме Петра Другог Његоша српски књаз Милош је тежио тјешњој сарадњи са младим владиком и 1832. шаље Сима Милутиновића Сарајлију на Цетиње, али и то оста без конкретне војне и политичке акције. Углавном је свака страна засебно наступала према Турцима. Његош је био наклоњен Карађорђевићима и уставобранитељима па је чак 1844. избјегао да на Цетињу угости младог кнеза Михаила Обреновића. Илија Гарашанин је у свом начертанију 1848. зацртао национални програм по којем Црна Гора, Босна и други српски крајеви треба да се припоје Србији, као свом логичном центру. Тај план није био баш по вољи Цетиња, иако је Србија као већа и економски јача од тог времена помагала Црну Гору са хиљаду дуката годишње за војне потребе, ради свеопштег устанка против Турака.

Односи ће срећом постајати све блискији јер се Његош снажно одушевљавао идејом ослобађања свеколиког српства. Везу између њега и српске владе одржавао је Дубровчанин Матија Бан, човјек од великог повјерења Београда. Већ тада се доста Црногораца почиње насељавати у Србији, гдје су врло добро примљени и помагани.

Ривалство

Црна Гора је послије Његошеве смрти од дотадашње теократске управе 1852. постала кнежевина, на чији престо сједе Данило Први Петровић. Формирање још једне српске државе је била историјска нужност, јер не бјеше територијалне везе за спајање са Србијом. Али и да јесте, многи сумњају да би и ондашња Црна Гора пристала да буде потчињена Србији. Неки умни Срби у томе видјеше зачетак новог проблема, јер ће двије српске државе, уз појаву и треће владарске династије, бити разлог за неспоразуме и трвења кроз упоредну улогу у ослободилачком покрету и балканској политици. Врло брзо ће и доћи до ривалства Цетиња и Београда око првенства и водеће улоге.

Књаз Данило је у почетку одржавао врло добре односе са кнезом Александром Карађорђевићем и заговарао "крепко братско јединство и будућу свезу братског согласја једнородног народа српског". Доласком на власт кнеза Михаила, Данило му поручује да отпочне општи устанак против Турака за ослобађање српства и он ће му "са својим Црногорцима поћи у сусрет, па ма био у војсци књаза Михаила и прост војник". Међутим он ускоро оштро пребацује Србији због изостанка војне помоћи у његовом рату са Турцима 1852 - 1853, иако свјестан да му она објективно није могла ни притећи у помоћ, с обзиром на јаке турске гарнизоне у већим градовима Србије.

Често се губи из вида да су Србија и Црна Гора имале различит положај према Турцима, а успут биле и физички одијељене јаким турским утврђењима у Новопазарском санџаку. Однос великих сила према Русији налагало је Србији привремено мировање, док су у гудурама Црне Горе биле друге околности. Увијек са руком на ханџару и џефердару, Црногорци би зачас заподјенули сукобе са турским зулумћарима, често само поједина племена и без договора са двором на Цетињу. Због те борбености Црна Гора тада у васколиком српству доби ореол водећег слободарског жаришта, насупрот дипломатских напора Србије за проширење аутономије, започете још за Милошева вакта. Ту политику "хладне главе" наставиће велики државници 19. вијека: Јован Ристић, Јован Мариновић Сарајлија и Стојан Новаковић. Србија ће преузети водећу улогу када кнез Михаило постави један шири свеопшти програм ослобођења од Турака кроз устанак свих балканских народа, уз наслон на бар неку од великих сила. Он тада на Цетиње шаље Вука Караџића да договара припреме за ту акцију.

Послије Данилове смрти, нови књаз црногорски Никола Петровић на владарском трону ће провести пуних 58 година, за које вријеме ће се у Србији промијенити пет владара. Он ће својом харизмом, дипломатијом, енергијом и карактером деценијама давати доминантан тон српско-црногорским односима. То бјеше и буран период великих ослободилачких напора српског народа кроз читав низ устанака и ратова, када се из темеља мијењала државна архитектура Балкана, а тиме и статус и границе двију српских држава. Управо тај период се сматра и најтурбулентнијим у односима Црне Горе и Србије, када су династичка ривалства и интереси често ишли испред државних и народних интереса.

Краљ Милан Обреновић и краљ Никола

Никола ће у почетку за своју политику потражити ослонац на француској страни, међутим ускоро ће код њега превагнути руски утицај који је већ каналисао политику кнеза Михаила у погледу тзв. источног питања. Руском руком је "нацртано" и савезништво Црне Горе и Србије. Никола је невољко морао прихватити и одредбу споразума по којој ће се одрећи престола у корист српског кнеза приликом будућег уједињења двију српских кнежевина. Све је остало мртво слово на папиру, а ускоро ће услиједити и промјена спољнополитичке оријентације кнежевина па ће се Србија полако окретати Аустрији, а Црна Гора постати главна руска савезница на Балкану.

Али све вријеме Никола ће правити и тајне тактичке дилове и са Аустријом и са Турцима, како би се опстало на оном голом кршу са реално малим снагама "што је сламка међу вихорове". На жалост, није то увијек било ни часно ни чисто, што Херцеговци најбоље знају. Да би удаљили Николу од Србије, што је била ноћна мора Турске, и да би он сузбио Херцеговачки устанак Стамбол му 1862. обећа попуштање притиска на Црну Гору. Султан Абдул Хамид му поклони милион ока жита и на дар приде посла 250.000 гроша. Књаз априла 1865. пише великом везиру да је наредио протјеривање Луке Вукаловића, што је огорчило јавност у свим српским и словенским земљама. У вријеме најжешће харанге против Србије и кнеза Михаила, књаз Никола га лично моли за помоћ због суше и глади у неким областима и овај му шаље 6.000 дуката да купи жито. Знајући за тамошњу биједу Србија је редовно слала материјалну помоћ, мада се ни њој није прелијевало, већ је често од Русије и Аустрије морала узимати кредите.

Послије Михаилове смрти намјесништво води доста пасивну националну политику, док ће Никола, осокољен подршком Петрограда, иступати ратоборно и самовољно, без суштинских договора са Београдом, одричући му било какво првенство.

Кад плану Невесињска пушка 1875. шира српска јавност је у заједничкој акцији Србије и Црне Горе налазила наду у повољан исход устанка па су под тим притиском обје владе 12. јуна 1876. у Венецији потписале споразум о заједничкој објави рата Турској. Међутим није било конкретног плана о заједничком садејству снага, поготово око спајања преко Новопазарског санџака. Сазнаће се касније да су од стране Беча били оштро упозорени да своја дејства усмјере у другом правцу. Милан је морао окренути главу од Босне, изузев симболичне помоћи, док је по свој прилици Никола са аустријским царом нешто раније договорио како ће устанак у Херцеговини држати под контролом, да би заузврат на тој страни добио нека проширења, што се на крају и десило на Берлинском конгресу. Велике силе тада дадоше Аустроугарској мандат да окупира Босну, као и територијални "клин" у Новопазарском санџаку и тиме се осујети могуће уједињења српских кнежевина, јер то је за њу била велика опасност. Обје кнежевине, ипак, добише међународно признање и територијално проширење, Црна Гора скоро дупло. Сјајне побједе на Вучијем долу, Фундини и друге прославише црногорско оружје, што Николин его диже у небеса.

Конгрес је поништио Санстефански мировни уговор, којим Русија бјеше створила велику Бугарску, дајући јој и неке српске крајеве, што је огорчило Србију, а кнеза Милана још више гурнуло у наручје Хабзбурга. Он је тајном конвенцијом 1881. Србију свео на аустријску колонију и одрекао се њених интереса у Босни и Херцеговини, за шта ће наредне године бити награђен краљевском круном. За сујету књаза Николе то је била горка пилула. Јавно је најсрдачније честитао Београду, а иза леђа је с поругом упирао прстом ка Милану јер је издају националних интереса наплатио круном из руку Беча. Изношене су и друге гомиле прљавог веша. Патријархално Цетиње је и од прије блатило Милана зарад скарадног живота плејбоја и коцкара, који булеварску штампу Европе пуни својим скандалима и аферама. Николиним тајним амбицијама је "требао" баш такав Милан, који компромитује и себе и државу. Оно што је Никола мислио неком приликом ће наглас рећи војвода Гавро Вуковић: "Династија Петровић - Његош је због својих врлина једина у српству позвана да наслиједи династију Обреновића кад се обједини српски престо."

Влада у Београду је 1879. покушала релаксирати затегнуте династичке односе предлажући отварање сталне дипломатске мисије на Цетињу, што је тамошњи двор одбио, са изговором да за то немају материјалних услова.

Но то све скупа још није довело до знатнијег кварења односа са Београдом, које ће наступити тек августа 1883. удајом Николине кћерке Зорке за кнеза Петра Карађорђевића, потоњег српског краља Петра. Наиме, Петар је био изданак супарничке династије и као такав претендент на српски престо. У Београду је његово орођавање са династијом Петровић Његош доживљавано као поткопавање власти Обреновића, јер је ту и Русија имала своје прсте, док је и Никола у тој причи потајно ковао своје планове.

Од тог доба између дворова на Цетињу и Београду почеше дувати доста хладни вјетрови. Никола преко министра Мијатовића чак изрази жељу да би Милан могао бити кум младенцима, што овога разбјесни називајући га "голим просјаком" и другим погрдним именима. Кнежеви више нису ни крили јаку међусобну одбојност. Русија је држала страну Николи, мада би радо оба српска кнеза видјела под својим скутом. Беч је као смртни непријатељ Срба једва дочекао да долије уље на ватру, држећи привидно страну своме фавориту Милану, а у ствари је подстицао српски раздор, креирајући отровне интриге. Ни Стамболу "масло није било за рамазана" па су из истих побуда гледали да продубе јаз између двије "душманске каурске" кнежевине.

За то вријеме Никола се чврсто држао Русије која му је увелико финансирала држану управу и војску, у једном периоду са чак 850.000 златних рубаља годишње. И поред тога он је нелојално, тајним каналима одржавао контакте и са Аустријом, што ће мање-више чинити до краја своје владавине.

Анимозитет два двора био је врло јак, чак је и кнез Петар тешко успијевао прогутати неке ударе свога таста на Београд, који је нетрпељивост према Милану често испољавао и према самој Србији па је тако на вијест о поразу Србије од Бугара на Сливници у јесен 1885, Никола на двору приредио весеље, чудећи се што се и Петар не весели "Милановом поразу". Овај му сав утучен одврати огорчено: "Ја, Никола, жалим Србе и Србију, а мени се чини да ти и нијеси Србин, кад те српска трагедија толико радује." Петар Карађорђевић је 1890. послије смрти супруге са дјецом напустио Црну Гору да се више никад ту не врати, нити су се и послије као два српска владара он и Никола икад састали.

Надсрпство

Још од књаза Данила, а посебно за вријеме Николине власти, на Цетињу се развијао некакав вид надсрпства, један гласан претенциозан став да су Црногорци доста бољи, јуначкији, па и часнији од свих осталих Срба. Успут су пренаглашавани и разни војни успјеси. Временом то поста врло нападно, па се и "најгрђа рђа од чојека" напињала да је накав голем јунак, што је сметало и стварним заслужним ратницима који извојштише силне подвиге. Један од најугледнијих војвода Марко Миљанов пред смрт ће рећи да се на Цетињу упоредо са српством његовало и црногорство, као нешто засебно и да су књажеви Данило и Никола првенствено радили на учвршћивању државности Црне Горе, а не на уједињењу са Србијом, од које су се постепено удаљавали.

Временом су арогантном и частохлепивом Николи, окруженом улизицама сметали сви они честити људи и јунаци који се пред њим нису клањали до земље и који су се дрзнули тражити братскији, поштенији однос двора према Србији и Босни и Херцеговини, како би се све српске снаге сабрале око светог циља националног уједињења. Тако под удар његове тешке руке дођоше непокорни: Марко Миљанов, Лука Вукаловић, Стојан Ковачевић, Мило Јововић, Јоле Пилетић и други, од којих неки платише главом, а неки морадоше напустити Црну Гору.

Значајно мјесто у сукобу Николе и Милана имали су и црногорски емигранти у Србији, док су једни били блиски опозиционом Пашићу и сплеткарили контра Милана, други, посебно млађи школовани људи из Црне Горе, снажно су се супротстављали Николином апсолутизму, видећи како у Србији грађанско друштво и демократија полако узима маха, па се на цетињском двору за дуже вријеме увријежило мишљење да им сва зла овог свијета долазе из Београда.

Никола се силно обрадовао и Милановом брачном бродолому, а посебно абдикацији са власти 22.2.1889. године. Млади краљ Александар Обреновић није по мишљењу Цетиња обећавао неку владарску тежину. На Николином двору одавно се говорило да је "династија Обреновића спала на танку жицу" те да је "у народу омрзнута, а од других дворова презрена".

У то вријеме Цетиње моли владу у Србији да због сушних година и глади прими и насели преко 6000 најсиромашнијих породица у Тимочком округу, што је Београд спремно учинио, шаљући претходно у Црну Гору знатну материјалну помоћ. Тај процес је трајао већ дуго, само од 1879. до 1892. иселило се из Црне Горе у Србију 20.051 лице или 3.607 породица.

Краљ Александар ускоро је учинио и један срдачан гест према књазу Николи, наиме преко свог изасланика генерала Павловића на Цетињу му уручи Орден св. Саве за књижевне заслуге. То је и те како годило Николином самољубљу јер он поче од неко доба себе сматрати већим пјесником од Његоша.

Ускоро је однекуд на Цетиње дошао глас да би краљ Александар Обреновић чак могао и запросити Николину кћер, принцезу Ксенију, што је оцијењено као непожељно. Наглас се говорило: "Камо среће да ни Карађорђевић није постао Николин зет, све би се свело на црногорску династију као најстарију и најјачу у српству".

Елем, коначно до сусрета двојице српских владара дође на Видовдан 1896. у Београду, приликом Николиног повратка из Русије. Књаз је дочекан уз велику помпу и почасти од силно одушевљеног народа, који га је у једном тренутку и на рукама понио. То је обећавало ново раздобље у међусобним односима, а широм српства сусрет је силно хваљен. Александар је 1897. узвратио посјету књазу Николи, и то баш на Ђурђевдан, крсну славу Петровића, с тим што је претходно успостављен званични дипломатски однос између два двора. Млади краљ је изузетно срдачно дочекан, уз велике почасти и све је личило на коначну хармонију између двју династија.

У Бечу, наравно, нису благонаклоно гледали на ове сусрете, поготово што је краљ Александар од тада почео полако окретати поглед и према Русији, али било је ту доста колебања и у тој новој политици се није баш сналазио.

На јесен 1897. екс-краљ Милан се вратио у Србију, преузимајући главну команду над војском, коју ће препородити и модернизовати. Беч је тиме хтио додатно учврстити своју позицију, а истог тренутка односи са проруским Цетињем су се почели хладити, дошло је до међусобних оптужби око дјеловања црногорских емиграната у Србији. Милан је тврдило да су они наводно имали своје прсте око Ивањданског атентата на њега 1899, а са друге стране, црногорски студенти вршили су снажну пропаганду против Николине деспотске владавине. "Хиљадама брука и грдила обасут сам ја из твоје земље", пише књаз Никола краљу Александру.

Утом 1900. долази до Александрове женидбе са Драгом Машин, што је узбуркало српску јавност, која је сматрала да је невјеста недостојна круне српске краљице. И Милан је због противљења синовој одлуци морао напустити Србију, са забраном повратка. Александар је тада помиловао проруске радикале, што је био знак дјелимичне промјене политичког курса земље. Никола га охрабрује и поручује му да не хрли у Беч "на несловенску страну". Међутим побуна расте и 1903. у познатом Мајском преврату посљедњи владар из династије Обреновића трагично ће окончати живот заједно са краљицом од руке официра - завјереника под вођством пуковника Драгутина Димитријевића - Аписа.