Један од заштитних знакова Илиџе, уз Врело Босне, Велику Алеју и Блажујску цркву, био је и Синиша Герун Милић звани Монго. Ко је икад дошао ту морао га је знати. Рођен 1963. године у утицајној породици Герум-Милић која је од памтивијека на овим просторима. Монго је растао у нади родитеља да и он постане угледни фармацеут и да се њему једном врати све оно што је комунистичка власт, такозваном национализацијом, одузела његовој породици. Али Монго није могао да чека да се неко смилује да му нешто дадне, почео је сам да тражи и отима од живота.

Још у гимназији је показао то своје нестрпљење тако да одмах по њеном завршетку нестаје са Илиџе. Једни кажу да је био у Француској, други тврде да је радио код рођака у Њемачкој, трећи да је… а праву истину само ријетки знају.

Кад се вратио, у подруму зграде одузете његовом дједу отвара најљепши илиџански кафић „Лора“, сав у мермеру. Један од ријетких кафића чијем газди ови тврди момци који сад зезају и Београђане нису смјели да траже рекет. Не дирај у ватру! Мангуп, а Србин и по крви и по осјећањима, Монго преко личних приватних веза одлази у Америку, у Чикаго, да од српске емиграције обезбиједи новац за довршење нове сарајевске цркве на Вељинама. Кад се вратио, мало уочи рата, показивао је папире за допрему црквеног звона и хвалио се великим златним крстом са дијамантима.

– Ово ми је поклонио лично Војвода Ђујић!

Ко зна. Тих дана кад је у једној кафани наручио пјесму „Марширала Краља Петра гарда“, власник кафане, који се иначе хвалио да је Србин, одмах је направио фајронт, плашећи се ваљда милиције.

И Милиција и сва управа и власт на Илиџи, тих дана била је у рукама муслимана јер су они на изборима скоро сви гласали за СДА, док је добар дио Срба заведен пропагандом гласао за странку Анта Марковића.

Када је широм Сарајева почело чишћење МУП од људи који српски размишљају и милиционера српске националности, и кад је цијело руководство СДС побјегло из града, на Илиџи се окупља група која себи ставља у задатак да сачува Србе од новог геноцида и одбрани Илиџу.

Већ је тајно подијељено оружје и већ се око командира станице милиције Томе Ковача окупљају неки провјерени људи, али треба наћи неког харизматичног, некога кога сви знају, ко ће сав терет и ризик преузети на себе.

Од Монге не постоји погоднији човјек. У његовом кафићу тајно се састају и договарају и кад почетком априла долази до распада Босне и Херцеговине и општег хаоса у Сарајеву, Монго са својим пријатељима упада у станицу милиције на Илиџи.

Увече кад су скоро сви милиционери или кући или на дужности, на улици, Ћента, Даре, Кера, Ћиза, Јање, Ацо, чича… опкољавају станицу а Сава Анђић и Монго иду у станицу. Сава остаје у дежурани, разоружава дежурне, пази на радио- везу и на улаз, а Монго иде у канцеларију код начелника и командира. Испод зелене јакне извадио је свој “хеклер”.

– Од вечерас је ово српска станица милиције. Ко хоће са нама, може, остали нека предају оружје и ујутру су слободни.

Томо Ковач, Вука Домазет, Славиша Анђић, Раде Томић и још пар милиционера Срба, како долазе у станицу, одмах им се прикључују, док муслимани, Хрвати и понеки Србин разоружани чекају јутро. За то вријеме момци испред зграде хапсе три тајна агента Алије Изетбеговића и телефоном позивају добровољце да дођу у станицу. И док Панда, Кљаја, Црни, Војвода, Мина, Зоља, Бране Кљајић… облаче униформе, наоружавају се и излазе на улицу Монго и Ацо једним контејнером и симболично и практично одвајају Илиџу од Сарајева.

Ујутро, као да ништа није ни било, заробљени милиционери се пуштају, људи шетају, кафићи нормално раде. Док у Сарајеву почиње велика и незапамћена пљачка и отимачина, на Илиџи закон функционише, чак су и истражни органи открили и ухапсили жену која је инсценирала пљачку трафике у којој је запослена.

Муслимане и Хрвате са Илиџе нико не дира и једино због чега се појављују проблеми је што је Изетбеговић прогласио радну обавезу а Караџић забранио да се иде на посао, па људи не знају шта да раде.

На Илиџи се поштује наредба Радована Краџића а људи се плаше да не изгубе посао.

- Мене политика не занима.

- Хоће ли ми СДС хранити дјецу?

Али џаба, проласка на посао никоме нема. Монги муслимани преко своје телевизије већ јавно пријете а по неки Срби га се, плашећи се нечега и вјерујући у нешто, одричу и све сваљују на њега и његове момке.

А онда освану и 22. април 1992. године. И поред договора о ненападању, муслимани ујутро око четри сата нападају Илиџу са свих страна, а све је почело из правца Соколовића Колоније.

У парку иза хотела “Херцеговина” муслимани се привлаче неопрезној српској стражи и кољу их, али у то вријеме наилази српска смјена страже и открива злочин и злочинце. Долази до борбе прса у прса. Још раније су муслимани, преко УНПРОФОР-а и посматрача ЕЗ, прошверцовали своје снајперисте иза српских линија одбране и потпомогнути њима, а и “лојалним” Хрватима и муслиманима са Илиџе који хладно пуцају у леђа бранилаца.

Нападачи стижу на пар десетина метара од центра. Монго у свој кафић склања жене и дјецу свих националност,и а онда са дијелом својих људи трчи на прву борбену линију, ка комплексу хотела, док други дио људства гања подмукле убице са Илиџе. Дође се пред зграду, мегафоном се нареди да сви станари изађу, кад изађу један дио момака прегледа зграду, а други дијеле станаре на Србе и остале и онда се са “осталим” иде на претресање њихових станова.

Откривене су велике количине оружја, експлозива и пропагандног материјала. У зазиданим кадама, димњацима, кесама усисивача, у тросједима, дјечијим креветићима. За то вријеме Монго и остали заустављају напад из Соколовић Колоније, али Јука Празина креће са друге стране, из Отеса и сви трче тамо. Кад је и тај напад заустављен број мртвих и рањених нико није смио јавно да саопшти. Од тог дана Илиџа је у рату. Обијају се продавнице, муслимани и Хрвати напуштају своје домове или се размјењују за Србе из Сарајева.

За то вријеме Монго, док му муслимани уз нијемо одобравање српских власти приписују свашта, предводи своје момке у борбама на Раковици, Добрињи, Ахатовићима и одбрани Илиџе. Док његови пријатељи и рођаци гину, а једна Бранкица у Београду нестрпљиво чека његов глас са телефона, Монго трпи пријетње и храбро се бори али 14. јуна 1992. године у свом стану изнад апотеке под нејасним околностима Монго је преминуо. Господари живота и смрти су рекли да Монго умро од велике количине дроге!?

Аутор: Жељко Пржуљ