Jedan od zaštitnih znakova Ilidže, uz Vrelo Bosne, Veliku Aleju i Blažujsku crkvu, bio je i Siniša Gerun Milić zvani Mongo. Ko je ikad došao tu morao ga je znati. Rođen 1963. godine u uticajnoj porodici Gerum-Milić koja je od pamtivijeka na ovim prostorima. Mongo je rastao u nadi roditelja da i on postane ugledni farmaceut i da se njemu jednom vrati sve ono što je komunistička vlast, takozvanom nacionalizacijom, oduzela njegovoj porodici. Ali Mongo nije mogao da čeka da se neko smiluje da mu nešto dadne, počeo je sam da traži i otima od života.

Još u gimnaziji je pokazao to svoje nestrpljenje tako da odmah po njenom završetku nestaje sa Ilidže. Jedni kažu da je bio u Francuskoj, drugi tvrde da je radio kod rođaka u Njemačkoj, treći da je… a pravu istinu samo rijetki znaju.

Kad se vratio, u podrumu zgrade oduzete njegovom djedu otvara najljepši ilidžanski kafić „Lora“, sav u mermeru. Jedan od rijetkih kafića čijem gazdi ovi tvrdi momci koji sad zezaju i Beograđane nisu smjeli da traže reket. Ne diraj u vatru! Mangup, a Srbin i po krvi i po osjećanjima, Mongo preko ličnih privatnih veza odlazi u Ameriku, u Čikago, da od srpske emigracije obezbijedi novac za dovršenje nove sarajevske crkve na Veljinama. Kad se vratio, malo uoči rata, pokazivao je papire za dopremu crkvenog zvona i hvalio se velikim zlatnim krstom sa dijamantima.

– Ovo mi je poklonio lično Vojvoda Đujić!

Ko zna. Tih dana kad je u jednoj kafani naručio pjesmu „Marširala Kralja Petra garda“, vlasnik kafane, koji se inače hvalio da je Srbin, odmah je napravio fajront, plašeći se valjda milicije.

I Milicija i sva uprava i vlast na Ilidži, tih dana bila je u rukama muslimana jer su oni na izborima skoro svi glasali za SDA, dok je dobar dio Srba zaveden propagandom glasao za stranku Anta Markovića.

Kada je širom Sarajeva počelo čišćenje MUP od ljudi koji srpski razmišljaju i milicionera srpske nacionalnosti, i kad je cijelo rukovodstvo SDS pobjeglo iz grada, na Ilidži se okuplja grupa koja sebi stavlja u zadatak da sačuva Srbe od novog genocida i odbrani Ilidžu.

Već je tajno podijeljeno oružje i već se oko komandira stanice milicije Tome Kovača okupljaju neki provjereni ljudi, ali treba naći nekog harizmatičnog, nekoga koga svi znaju, ko će sav teret i rizik preuzeti na sebe.

Od Monge ne postoji pogodniji čovjek. U njegovom kafiću tajno se sastaju i dogovaraju i kad početkom aprila dolazi do raspada Bosne i Hercegovine i opšteg haosa u Sarajevu, Mongo sa svojim prijateljima upada u stanicu milicije na Ilidži.

Uveče kad su skoro svi milicioneri ili kući ili na dužnosti, na ulici, Ćenta, Dare, Kera, Ćiza, Janje, Aco, čiča… opkoljavaju stanicu a Sava Anđić i Mongo idu u stanicu. Sava ostaje u dežurani, razoružava dežurne, pazi na radio- vezu i na ulaz, a Mongo ide u kancelariju kod načelnika i komandira. Ispod zelene jakne izvadio je svoj “hekler”.

– Od večeras je ovo srpska stanica milicije. Ko hoće sa nama, može, ostali neka predaju oružje i ujutru su slobodni.

Tomo Kovač, Vuka Domazet, Slaviša Anđić, Rade Tomić i još par milicionera Srba, kako dolaze u stanicu, odmah im se priključuju, dok muslimani, Hrvati i poneki Srbin razoružani čekaju jutro. Za to vrijeme momci ispred zgrade hapse tri tajna agenta Alije Izetbegovića i telefonom pozivaju dobrovoljce da dođu u stanicu. I dok Panda, Kljaja, Crni, Vojvoda, Mina, Zolja, Brane Kljajić… oblače uniforme, naoružavaju se i izlaze na ulicu Mongo i Aco jednim kontejnerom i simbolično i praktično odvajaju Ilidžu od Sarajeva.

Ujutro, kao da ništa nije ni bilo, zarobljeni milicioneri se puštaju, ljudi šetaju, kafići normalno rade. Dok u Sarajevu počinje velika i nezapamćena pljačka i otimačina, na Ilidži zakon funkcioniše, čak su i istražni organi otkrili i uhapsili ženu koja je inscenirala pljačku trafike u kojoj je zaposlena.

Muslimane i Hrvate sa Ilidže niko ne dira i jedino zbog čega se pojavljuju problemi je što je Izetbegović proglasio radnu obavezu a Karadžić zabranio da se ide na posao, pa ljudi ne znaju šta da rade.

Na Ilidži se poštuje naredba Radovana Kradžića a ljudi se plaše da ne izgube posao.

- Mene politika ne zanima.

- Hoće li mi SDS hraniti djecu?

Ali džaba, prolaska na posao nikome nema. Mongi muslimani preko svoje televizije već javno prijete a po neki Srbi ga se, plašeći se nečega i vjerujući u nešto, odriču i sve svaljuju na njega i njegove momke.

A onda osvanu i 22. april 1992. godine. I pored dogovora o nenapadanju, muslimani ujutro oko četri sata napadaju Ilidžu sa svih strana, a sve je počelo iz pravca Sokolovića Kolonije.

U parku iza hotela “Hercegovina” muslimani se privlače neopreznoj srpskoj straži i kolju ih, ali u to vrijeme nailazi srpska smjena straže i otkriva zločin i zločince. Dolazi do borbe prsa u prsa. Još ranije su muslimani, preko UNPROFOR-a i posmatrača EZ, prošvercovali svoje snajperiste iza srpskih linija odbrane i potpomognuti njima, a i “lojalnim” Hrvatima i muslimanima sa Ilidže koji hladno pucaju u leđa branilaca.

Napadači stižu na par desetina metara od centra. Mongo u svoj kafić sklanja žene i djecu svih nacionalnost,i a onda sa dijelom svojih ljudi trči na prvu borbenu liniju, ka kompleksu hotela, dok drugi dio ljudstva ganja podmukle ubice sa Ilidže. Dođe se pred zgradu, megafonom se naredi da svi stanari izađu, kad izađu jedan dio momaka pregleda zgradu, a drugi dijele stanare na Srbe i ostale i onda se sa “ostalim” ide na pretresanje njihovih stanova.

Otkrivene su velike količine oružja, eksploziva i propagandnog materijala. U zazidanim kadama, dimnjacima, kesama usisivača, u trosjedima, dječijim krevetićima. Za to vrijeme Mongo i ostali zaustavljaju napad iz Sokolović Kolonije, ali Juka Prazina kreće sa druge strane, iz Otesa i svi trče tamo. Kad je i taj napad zaustavljen broj mrtvih i ranjenih niko nije smio javno da saopšti. Od tog dana Ilidža je u ratu. Obijaju se prodavnice, muslimani i Hrvati napuštaju svoje domove ili se razmjenjuju za Srbe iz Sarajeva.

Za to vrijeme Mongo, dok mu muslimani uz nijemo odobravanje srpskih vlasti pripisuju svašta, predvodi svoje momke u borbama na Rakovici, Dobrinji, Ahatovićima i odbrani Ilidže. Dok njegovi prijatelji i rođaci ginu, a jedna Brankica u Beogradu nestrpljivo čeka njegov glas sa telefona, Mongo trpi prijetnje i hrabro se bori ali 14. juna 1992. godine u svom stanu iznad apoteke pod nejasnim okolnostima Mongo je preminuo. Gospodari života i smrti su rekli da Mongo umro od velike količine droge!?

Autor: Željko Pržulj