Екипа Меморијалног центра Републике Српске боравила је у Вашингтону, гдје је снимила исповијест Жељка Милојевића, поријеклом из Љубиња, настањеног у Вашингтону, ратног војног инвалида Војске Републике Српске чија животна прича свједочи о тешким ранама из рата, дугогодишњој борби са болом и бројним неуспјешним покушајима лијечења у земљи и иностранству.

Из Меморијалног центра Републике Српске саопштено је да је Милојевић рањен као 25 годишњи младић, 29. јуна 1992. године на мјесту званом Пријека љут у пјешадијском обрачуну – погођен је из непосредне близине, рафалом са свега пар корака удаљености.

Милојевић у свједочанству каже да су му у покушају да се извуче на сигурније мјесто, у помоћ притекла двојица сабораца, који су му указали прву помоћ да не би искрварио, те да су се заједно извлачили неколико километара до санитета који га је превезао у болницу у Требињу.

Будући да рјешења за његов проблем није било, Милојевић каже да је упућен у Београд, на ортопедску клинику Бањица.

- У потрази за помоћи покушавао сам и са италијанским и руским докторима, али без успјеха. Године 1994. одлазим у Данску, у Рик хоспитал, гдје сам био на третману пар мјесеци – ни тамо резултат није постигнут - наводи Милојевић.

У међувремену, прича Милојевић, захваљујући једном од љекара, представљен је на самиту у Женеви, посвећеном специфичним ратним ранама.

Период између болница, каже Милојевић, често је проводио на Институту "Симо Милошевић" у Игалу, уз несносне болове и тешке лијекове, укључујући и морфијум.

Послије Женеве, наводи Милојевић, добија позив за лијечење у Америци, гдје долази 1995. госине у Вашингтон код доктора Томаса Невајзера, који четири мјесеца покушава да ријеши његов проблем.

Дјелимично, наводи Милојевић у свједочењу, успијева да санира инфекцију, али главни проблем остаје неријешен, те се враћа београдским и црногорским љекарима, и наставља живот под јаким боловима и тешким лијековима.

Милојевић наводи у свједочењу да је у периоду 1999–2000. поново на лијечењу у Америци, овај пут у Мејо клинику у Рочестеру /Висконсин/, гдје потписује да његов случај буде предмет истраживања.

- Упркос бројним испитивањима, нико се тада није одлучивао на хируршки захват. Тек 2015. године, након бројних молби доктора Бранка Прпе из Мејо клинике, доктор Мејн из Каносе /Висконсин/ одлучује да направи специјални имплант за моје лијево раме и изврши операцију. Захват је успјешно урађен 19. јуна 2015. године - наводи Милојевић.

Он каже и да након операције остаје на морфијуму – у том тренутку већ пуне 23 године.

Милојевић наводи да су му љекари саопштили да ће имати још неколико операција због атрофије мишића, али да је крајем 2016. године, захваљујући упорним и снажним физикалним терапијама, успио да избаци морфијум и ојача раме и руку.

Од тада, наводи Милојевић, једном годишње одлази на редовне контроле у Каносу код доктора Мејна.

Након треће контроле, каже Милојевић, речено му је да више неће имати потребе за додатним операцијама, јер је својим трудом и физичким радом успио да стабилизује стање.

Милојевић истиче да је његова борба трајала више од двије деценије, кроз бол, лијекове, операције и неизвјесност.

- Данас свједочим да се зна како су изгледале посљедице рата и шта значи носити ране цијели живот. Ово није само моја прича – ово је свједочанство о цијелој генерацији која је платила високу цијену - поручио је Милојевић.

Меморијални центар Републике Српске позива све чланове породица погинулих и несталих цивила и војника из Одбрамбено-отаџбинског рата да подијеле своје свједочанство, те тако трајно сачувају сјећање на своје најмилије.

Сви који желе да оставе свједочење могу контактирати Меморцијални центар путем мејл адресе: komunikacije@mcrs.vladars.rs или путем броја телефона: 051/222-999.

Из Меморијалног центра Републике Српске напомињу да свако преузимање, умножавање или кориштење материјала у друге сврхе није дозвољено без претходне сагласности Меморијалног центра Републике Српске.