Хрватске снаге су 4. августа 1995. године напале Републику Српску Крајину – територију формално под “заштитом” мировних снага УН, начинивши низ злочина и протјеравши 250.000 Срба.

У злочиначкој акцији је, према евиденцији “Веритаса”, 1.872 Срба погинуло и нестало.

Хрватска војска је током офанзиве и након напада Крајине починила злочине над српским цивилима, а спаљено је више од 22.000 српских кућа.

Удружена акција и удружени злочини Хрвата, муслимана и НАТО-а

Хрватска војска и полиција, уз помоћ муслиманске армије из БиХ /Петог корпуса под комадом Атифа Дудаковића/ и НАТО пакта, напала је на Книнску Крајину /области Сјеверна Далмација, Лика, Банија и Кордун/.

Они су унишили и срушили 13.000 привредних објеката, 182 задруге, 56 здравствених станица, 78 православних цркви, 29 музеја, 920 споменика културе, 181 гробље, 352 трговачка објекта, 211 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, као и све индустријске погоне.

Циљ операције “Олуја” био је заузимање највећег дијела територије Републике Српске Крајине. Операција је званично трајала четири дана.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију означио је “Олују” у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протјеривања највећег дијела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској.

Међутим, у другостепеној пресуди, у режији судије Теодора Мерона, хрватски генерали ослобођени су свих оптужби.

Трибунал је утврдио да су хрватска војска и специјална полиција починиле велики број злочина над српским становништвом, првенствено након оружаних напада, али да државно и војно руководство Хрватске “не сносе одговорност за то”.

Био је то уобичајени наступ хашких судија, које су се држале “истине” коју су САД, као оснивачи тог суда, прогласиле још средином ратних сукоба у бившој Југославији, кроз “процјену” ЦИА, да су “Срби криви 90 одсто за ратове и злочине”.

Одбачене тужбе за геноцид

Међународни суд правде је фебруара 2015. године одбацио међусобне тужбе Хрватске и Србије за геноцид, утврдивши да су се током и након операције “Олуја” догодили злочини који би могли бити елементи геноцида /посебно у акцији “Олуја”/, али да није доказана специфична геноцидна намјера.

Дан 4. август у Хрватској се слави као “Дан побједе и домовинске захвалности”, док је у Србији и Републици Српској 4. август дан жалости.

Американци и Французи обучавали хрватске снаге

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба 1994. и потписивања Вашингтонског споразума, почела је припрема “Олује”.

Септембра 1994. године хрватска влада је уз одобрење америчког Министарства одбране потписала уговор под именом “Демократски транзициони програм” са америчком војно-консултантском компанијом “МПРИ”.

Према споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, интензивно су радили на обуци хрватске војске и официра у војном кампу “Петар Зрињски” у Загребу, као и у другим гарнизонима.

Пензионисани пуковник хрватске војске Анте Котромановић изјавио је касније да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми “Олује” помогли и француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра оснивали подофицирску школу и оспособљавали официрски кадар.

Tуђман издао наредбу за протјеривање Срба

На Брионима, у сјеверном дијелу јадранске обале, 31. јула 1995. одржан је састанак на коме су присуствовали предсједник Хрватске Фрањо Туђман и хрватски генерали Звонимир Червенко, Анте Готовина, Младен Маркач и Мирко Норац, као и главни планер операција Обавјештајне службе Хрватске Давор Домазет, затим министар одбране Гојко Шушак и директор Хрватске обавјештајне службе Мирослав Туђман.

Сви они су били сложни у одлуци да Србе треба да истријебе са подручја Крајине, а “Олуја” је ту до детаља прецизирана.

Као историјски доказ намјере да се Срби протјерају и искоријене из Хрватске свједоче аудио и видео-записи са састанка на коме Туђам издаје наредбу:

“Србима задати такве ударце да они, практично, нестану из Хрватске”.