Током јуна 1993. године на западном дијелу Горажда долази до сукоба између јединица 6. корпуса тзв. АРБиХ и Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске. Војну инцијативу су предузеле муслиманске снаге, покушавајући да прошире коридор између централне Босне и највеће енклаве у Подрињу - Горажда, правцем Трново-Јабука-Горажде.

Најозбиљнији напад је извршила 81. Брдска бригада (Ударна група ''Игман'') у правцу села Добро Поље, јужно од Трнова, којег је бранила 18. Херцеговачка лака бригада Војске Републике Српске. Борба се потом пренијела источно у област важног чвора тзв. АРБиХ, око села Јабука, гдје су Срби узвратили напад. Међутим, ни једна ни друга страна није имала успјеха.

Муслимански напади су имали за циљ проширење и јачање коридора са Гораждом, међутим, ти напади су служили као предуслов српској команди за припремање и разматрање велике офанзиве - ''Лукавац 93''.

План операције је имао велику важност за Републику Српску. Први циљ је био успостављање директне и слободне комуникације између српске Херцеговине и остатка земље. Због енклаве Горажда и муслиманског коридора Трново-Јабука, Војска Републике Српске одржава комуникацију са Херцеговином уским коридором дуж границе СР Југославије преко Фоче, Чајнича и Вишеграда.

Други циљ операције је била елиминација коридора Горажда са централном Босном којег су муслимани држали у тешком положају. Горажде би се потом нашло у потпуном окружењу, а ослобађањем Игмана би иста ситуација висила и над Сарајевом.

Српске снаге су у том подручју биле распоређене у 1. сарајевску моторизовану бригаду, 2. Сарајевску лаку бригаду, 1. Илиџанску пјешадијску бригаду, 1. Игманску пјешадијску бригаду, те 11. и 18. Херцеговачку лаку бригаду.

У другој половини јуна 1993. Главни штаб ВРС ангажује 65. Заштитни пук сјеверно од Трнова и 1. Гардијску моторизовану бригаду на јужном дијелу града. Тако је укупан број српских војника укључених у операцију ''Лукавац 93'' износи 10.000.

Снаге тзв. АРБиХ које обезбјеђују коридор и Игман, сачињавају Оперативну групу ''Игман'' са четири бригаде: 8, 9, 81. и 82. Брдска бригада са 8.500. војника, те још 1.500 муслиманских војника из 43. и 49. Брдске бригаде (6. корпус) који су се налазили на положајима западно од Калиновика.

Другог и трећег јула 1993. дио тактичке групе ''Калиновик'' (Херцеговачки корпус ВРС) на челу са 1. Гардијском моторизованом бригадом, покреће офанзиву на планинском превоју Рогој, лијево крило напада покрива 18. Херцеговачка бригада, а десно дио ТГ ''Фоча''.

У исто вријеме Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске подржава напад са сјевера. Генерал Младић лично води прве борбене групе те надгледа подручје хеликоптером ''Газела''.

У првим борбеним данима 1. гардијска моторизована бригада ВРС напредује 7 километара према Трнову те у року од осам дана слама одбрану и ослобађа Трново 11. јула 1993. У тешким борбама српски борци наносе тешке губитке 81. Брдској бригади тзв. АРБиХ те остатке бригаде протјерују са Рогоја и Трнова.

Напад се не зауставља те српске снаге након ослобађања Трнова настављају према западу у правцу Бјелашнице и Игмана. Такође 65. Заштитни пук и 2. Сарајевска бригада потискују 8. Брдску бригаду те напредују уз Игман. Истовремено 1. Игманска бригада ВРС предузима нападе у циљу подршке осталим бригадама, те напредује са сјеверозападних падина Игмана.

До 20. јула Војска Републике Српске је напредовала још 10 километарам западно и зауставила се на југоисточном подножју планина Игмана и Бјелашнице по одлуци команде, а ради одмора пред завршну фазу. Муслимани су почели да консолидују одбрану.
Два дана након ослобађања Трнова, на источном дијелу горажданске енклаве, батаљон 65. Заштитног пука и 11. Херцеговачка бригада истовремено предузимају напад на село Јабуку са сјевера и југа. Послије брзог пада утврђеног села, српске снаге крећу источно према енклави, док се муслиманске снаге у хаотичном стању повлаче према Горажду. Нова линија фронта успоставља се на ријеци Осаници.

Главни дио операције ''Лукавац 93'' је успјешно завршен за ВРС. Али постоји још један примамљив циљ - да се заузму врхови планина Игмана и Бјелашнице и постигне потпуни обруч око Сарајева.

Јединице 65. Заштитног пука и 1. Гардијска бригада ВРС 31. јула изненада нападају полажаје  81. и 82. Брдске бригаде тзв. АРБиХ, већ уздрмане претходним поразима, и истог дана освајају највећи врх Бјелашнице (2067 метара) са репетитором. Овај напад је имао активну подршку хеликоптера ''Газела''.

Прва игманска бригада са простора Хаџића напредује уз Игман и спаја се са главнима ВРС. Током четири дана ВРС је очистила терен Игмана у рејону Великог и Малог Поља, гдје се налазио комплекс објеката и скијашких стаза из доба Олимпијских игара (Сарајево 1984).
Овом акцијом ВРС је ослободила Игман и Сарајево се нашло у потпуном окружењу српских трупа.

Након брзог српског продора на Игман, команда тзв. АРБиХ ужурбано ангажује најбоље јединице из састава 1. корпуса тзв. АРБиХ те их транспортује кроз тунел испод аеродрома у Сарајеву, на источне падине Игмана. Из састава 3. корпуса тзв. АРБиХ на западне падине планине под хитно су распоређене елитне јединице: 7. муслиманска и 17. Крајишка бригада. До 5-6. августа непријатељска војска је била спремна да настави борбу и да покуша да врати неке положаје, али интервенција ''свјетске заједнице'' је промијенила ток догађаја.

Током напада на ВРС у ширем реону Трнова, УН и западна дипломатија скоро није реаговала на догађаје, међутим, када су Срби дошли на Бјелашницу и Игман, а судбина главног града Босне висила у зраку, међународна дипломатија се претворила у ''мравињак''.

Карта операције ''Лукавац 93''

Фото: odbrambeno-otadzbinskirat.blogspot.com

Предсједник Републике Српске Радован Караџић био је тих дана на бескрајним мировним преговорима о Босни, која је одржана у Женеви. Западне дипломате су почеле да врше притисак на њега, претећи да ће уколико српске снаге не напусте просторе Бјелашнице и Игмана услиједити НАТО бомбардовање.

Петог августа Караџић пристаје на повлачење српких трупа на положаје из 30. јула, али уз контра услов да српске снаге замијене мировњаци. Током наредне недјеље, француски ''плави шљемови'' стигли су на Игман и Бјелашницу и посматрали повлачење ВРС. Срби су најавили повлачење својих трупа 6 и 7. августа, али убрзо је повлачење обустављено због опасности да муслиманска војска искористи прилику и нападне ВРС.
Деветог августа НАТО је пристао на програм ваздушних напада на циљеве ВРС у случају њиховог даљег боравка на Игману. Војска Републике Српске се повукла са Игмана и Бјелашнице тек 15-19. августа.

Упркос међународним скандалом и присилним одласком ВРС са Игмана и Бјелашнице, војна операција ''Лукавац 93'' се завршила потпуном побједом Војске Републик Српске. Они су освојили веома важне позиције, које ће увелико олакшати одбрану Републике Српске, која ће се показати у кампањама 1994. и 1995. године.