Поштовани министре Малешевићу,

Обраћам Вам се као вршилац дужности Декана Економског факултета у ИсточномСарајеву, свјесно злоупотребљавајући тај положај ради онога што сматрам вишим добром, а како бисте Ви обратили пажњу на оно што већ више година желим рећи и предложити доносиоцима одлука у овој земљи, одлука које се тичу превасходно развоја високог образовања.

Напомињем да сам се прије пар година (тачније 2010. године) већ обраћао једном од Ваших претходника на мјесту министра просвјете и културе у Влади Републике Српске, са писмом доста сличне садржине, али је, нажалост, културан одговор како је писмо примљено, било све што сам добио натраг.

Непосредан узрок настанка овог писма било је окупљање ресорних министара, ректора и декана државних факултета у организацији невладине организације „Позитивне снаге Српске“, којем сам присуствовао прошле седмице у Бањалуци, понајвише како бих Вам том приликом, као ресорном министру, а затим министру Комићу и предсједнику Савјета за образовање Републике Српске, професору Мирјанићу, изнио оно што ћу Вам изнијети и у овом писму.

Нажалост, Ви и министар Комић сте напустили овај скуп прије него што сам добио прилику да било шта кажем, због чега сам одлучио да Вам се обратим путем отвореног писма. Желим да нагласим да ово не чиним са било каквом лошом намјером ка Вама лично, већ са жељом да у ову битну расправу увучем ширу јавност Републике Српске, а како би нам свима, у коначници било боље.

Поштовани министре, не желећи да омаловажавам напоре које министарство, са Вама на челу, предузима како би се стање поправило, те значајна финансијска средства која ово сиромашно друштва издваја за високошколско образовање и подизање студентског стандарда, ово писмо морам почети тако што ћу ствари назвати правим именима.

Дакле, ноторна је чињеница да смо на поменутом скупу преко 90% времена провели слушајући излагања о озбиљним проблемима у високом образовању, проблемима који се, преовлађујући је утисак, констатно акумулирају. Ти проблеми су, према мом скромном мишљењу, само индикатори или симптоми стања у нашем образовању које се не може у потпуности одвојити од стања у цјелокупном нашем друштву. А када имате такве симптоме, или ако хоћете, индикаторе какве ми имамо, онда је једина ријеч која објективно описује стање у нашем високом образовању – болест.

Дакле, наше високо образовање је болесно и то сада већ дужи временски период и неопходно га је лијечити. Опростите, али ако ствари оголимо и назовемо их правим именом, онда смо на пола пута ка изљечењу.

При томе, желио сам да Вам укажем на чињеницу коју сматрам изузетно битном за ову дискусију, а то је да симптоми нису и узрочници болести и да симптоматско лијечење, које Влада и ресорно министарство са Вама на челу већ дуже вријеме проводе, тешко да ће дати трајног резултата.

Због тога је, према мом мишљењу, а водећи се латинском сентенцом Rerum cognoscere causas (спознати узроке ствари) кључно посветити пажњу правилном разумијевању узрока болести.

Опет, према мом скромном мишљењу, те узрочнике треба тражити у моделу реформе високог образовања који смо под утицајем онога што се назива „међународном заједницом“ прихватили почетком 2000-их, при чему, надам се, нисмо били свјесни шта чинимо и какве ће то имати посљедице.

Многи би рекли да се радило о неком облику више силе и да су сличне моделе прихватиле и све околне земље, те да због тога нема смисла да о томе расправљамо. Чак и ако је то истина, а ја држим да није, то нам не даје право да од модела који, сада већ јасно видимо, трајно сакати наше друштво направимо „заштићену врсту“ коју нећемо и не смијемо да критикујемо или мијењамо.

Због тога бисмо требали још једном, овај пут својом главом и за свој рачун, да размислимо о томе шта је проблем са проведеним реформама у високом образовању које су се, као што је опште познато, базирале на увођењу тзв. „ Болоњског модела студирања“ и дозвољавању приватном капиталу да уђе у власништво над високошколским институцијама.

Као економиста и наставник на јавној високошколској институцији који никад, али ама баш никад није радио ни на једној приватној високошколској институцији, нити то намјерава, морам да Вам кажем да не видим директне узроке проблем ни у једној ни у другој ствари.

Прије свега, али мање битно, сматрам да је права штета што Болоњски модел студирања нисмо заиста имплементирали већ га више фингирамо.

Пребацивање одговорности на приватни капитал јесте оно што се у нашој јавности најчешће перципира као узрочник проблема. Међутим, као економиста који се доста бави изучавањем економске теорије и емпирије, такво објашњење просто не могу да прихватим. Приватни капитал, per se није деструктиван, већ напротив он тежи квалитету и ефикасности. То сваки економиста зна. Приватни капитал постаје деструктиван само у друштвима која направе институционалну структуру која на неки начин искривљује тржишне механизме и доводи до субоптималних рјешења.

Нажалост, морам констатовати да је, према мом мишљењу, управо такав случај у нашем друштву.

Ми смо, као и друге земље регије, направили систем који није усмјерен ка максимизирању квалитете образовања за наше студенте, већ ка провизорном испуњавању екстерно постављених оквира уз истовремено одржање повлаштеног положаја јавних високошколских институција (каква је и она коју ја тренутно водим), са снажним упливом регионалних, па ако хоћете и локалних интереса који утичу на одржавање невјероватно сложене и неефикасне мреже високошколских институција за једну овако малу и сиромашну државу.

Једноставније речено, ми смо под неком врстом непознате и никад до краја дефинисане принуде дозволили оснивање приватних високошколских институција, али смо их, опет водећи се традиционализмом у погрдном смислу те ријечи, од почетка ставили у неравноправан положај будући да се за рад јавних високошколсих институција издвајају значајна средства из јавних фондова на која приватне вискокошколске инстутуције не могу да рачунају. Чак и ја који радим у једној јавној високошколској институцији не могу да не примјетим, да су на овај начин, јавне високошколске институције практично стекле нелојалну финансијску конкурентност.

На ову нелојалну конкуренцију јавних високошколских институција приватни капитал је одговорио на једини начин на који је могао и знао  – нелојалном конкуренцијом у смислу снижавања квалитета наставног процеса или ако треба да будем експлицитан врло заступљеном праксом продаје диплома. Дакле једна нелојална конкуренција је изродила другу, а сада обје заједно уништавају квалитет нашег образовања будући да је и квалитет наставног процеса на јавним високошколским институцијама, суоченим са одливом студената и негативним демографским кретањима, па ако хоћете и неадекватном кадровском политиком, такође значајно нарушен у задњих десетак година, мада је и даље генерално далеко изнад онога што се може видјети на приватним високошколским институцијама.

Да ли се ови негативни процеси могу зауставити?

Моје је мишљење да је ово итекако могуће, чак и у релативно кратком року.

Потребно је само сагледати ствари из шире перспективе и напоре усмјерити, као што сам већ истакао, на отклањање узрока, па тек онда и симптома.

Дакле, ако је већ дозвољен улазак приватног капитала у високо образовање, неопходно је реформисати систем финансирања образовања и систем контроле квалитета на начин који ће довести до фер тржишне утакмице која ће неутралисати све облике нелојалне конкуренције и довести до трке у квалитету која ће се позитивно одразити на друштвени развој.

Врло конкретно, неопходно је учинити само двије ствари: 1. средства која друштво издваја за високо образовање усмјерити ка студентима, а не директно високошколсим институцијама, 2. претворити високошколске институције у својеврсне „ауто школе“.

Ово прво треба да значи да држава треба да „даје“ школарине добрим и солидним ђацима и студентима према оствареним резултатима у средњој школи и током дотадашњег студирања, те да их пусти да та финансијска средства однесу тамо гдје мисле да ће добити квалитетно образовање (укуључујући и приватне факултете), а не да новац директно пребацује јавним високошколским институцијама. На тај начин би се створили фер финансијска утакмица на образовном тржишту, те подстакла конкуренцију међу свим високошколским институцијама. Овдје је битно нагласити и да те школарине не би смјеле да остану на досадашњем нивоу већ би морале да одражавају реалне трошкове студирања.

Претварање високошколсих институција у својеврсне „ауто школе“ би значило да је неопходно одузети и јавним и приватним високошколским инстутуцијама право да наставник који је предавао студентима испитује исте тј. својим потписом верификује њихово (не)знање. Умјесто тога ово треба препустити стручним комисијама које за сваки предмет одреди Министартво просвјете и културе водећи се критеријумима референтности наставника. Тиме би нпр. студенти са приватних високошколских институција морали да покажу своје знање пред комисијом у чијем саставу би обавезно био и неки наставник са државних факултета чиме би на „распродају диплома“ напокон била стављена тачка или би бар била радикално редукована.

То би значило и да студенте са јавних висококошкоских институција требају да испитају наставници са других универзитета и факултета што би, такође, могло позитивно да се одрази на њихово знање и против чега ниједан наставник који озбиљно ради свој посао не би требао да има ишта против. Све ово подсјећа на ауто школе, будући да и у ауто школама учите да возите, и то знање односно вјештина је оно што тамо можете добити, али вам саме ауто школе не могу издати возачку дозволу. У сваком случају, линеарност овог рјешења би гарантовала фер тржишну утакмицу и по питању квалитета наставног процеса чему ни приватне високошколске институције, ако већ тврде да раде савјесно и квалитетно, не би требале да се противе.

Наглашавам да ове двије реформе, реформа система финансирања и нови модел провјере квалитета знања студената не би смјеле да се одвајају ни за милиметар, јер би провођење само једне од њих довело или до даљег урушавања јавних високошколсих институција (ако се проведе само реформа система финансирања), или до тренутног нестанка приватних високошколских инститиција (ако би им се онемогућило издавање диплома без приступа јавним фондовима).

На концу, ове двије реформе би, с временом, довеле и до рационализације мреже високошколских институција у Републици Српској будући да би они студијски програми које не привлаче ни минималан број студената неопходан за финансијску самоодрживост наставног процеса били с временом угашени, што је неминовност коју садашњи напори само одлажу.

Наравно, држава би у случају да постоји друштвени интерес могла неким дефицитарним занимањима или студијским програмима од општег интереса да помогне кроз диференцијацију износа стипендија, али је то већ друго и засебно питање повезано са доношењем тзв. индустријске политике.

Поштовани господине министре, на крају желим да Вам укажем на још једну чињеницу. Већина овога што сам горе изнио заправо није моја идеја. Да будем прецизнији ради се о разради идеја Милтона Фридмана, добитника награде за економију Шведске академије наука и умјетности у част Алфреда Нобела, идеја које је он изнио у свом најпознатијем дијелу Капитализам и слобода још давне 1962. године.

Свјестан сам да је у нашем друштву позивање на Фридмана скоро па гријех, али чињенице говоре да на већини (или свим) ранг листама најбољих свјетских универзитета, апсолутно доминирају они из Сједињених Америчких Држава, за шта постоје итекако добри разлози.

Надам се да ћете ово моје писмо примити и схватити онако како је и написано, а то значи као крајње добронамјерну дискусију једног грађанина Републике Српске коме је искрено професионално и приватно стало до будућности високог образовања код нас, а не на било који други начин.

Уз срдачне поздраве,

доц. др Марко Ђого