Момо Капор био је познати српски сликар, књижевник и новинар. Рођен је у Сарајеву и био је миљеник читалачке публике широм Југославије.

Оно што му је посебно добро полазило за руком јесте то што је умио да истакне љепоте наше земље и неке лијепе навике српског народа.

За разлику од данашње ситуације, гдје се већина људи фокусира на негативне стране живота у земљи и тражи начин да из ње главом без обзира побјегне у неке развијеније крајеве, Капор је успијевао да истакне оно уникатно и топло што земља поседује, а што се не може наћи нигдје друго у свијету. Или бар не тако лако.

Обичан дан у Србији

Овако је он говорио о љепоти почетка једног сасвим обичног дана у Србији:

"Будите се, тако, у некој старој кући у срцу Србије, усред какве варошице или паланке, одлазите у кухињу код домаћина, а они вам износе нешто тако ретко у белом свету: слатко од трешања, замагљену чашу хладне воде и мајушну чашицу домаће препеченице. Тако започиње дан у Србији... И, гле чуда! Те трешње, та мала златаста сунца послужена са љубављу, што се пресијавају у сићушној стакленој чинијици, спирају истог часа горки укус промашености и узалудности на вашим непцима."

Сви они који су живјели ван своје домовине или се тренутно налазе далеко од ње разумјеће и осјетити топлину ових ријечи и ријеткост о којој је Момо говорио. На осјећај разумијевања, припадања и такве ушушканости не наиђемо често, а засигурно се нигдје не осјећамо тако лијепо као у дому наше баке, тетке и наравно маме.

Ова порука служиће и нама који смо ту. Који смо одлучили да останемо или сплетом околности нисмо нигдје отишли. Подсјетиће нас да у се свакодневном животу радије фокусирамо на ведре стране живота у Србији, прије него на оне мање лијепе и ограничавајуће.

Подсјетиће нас да будемо захвални на свему што имамо, јер многи људи траже, а никад не нађу нешто тако ријетко и драгоцјено што ми узимамо здраво за готово.