Валентин Инцко, Високи представник у Босни и Херцеговини, наметнуо је допуне о Казненом закону Босне и Херцеговине којима се забрањује и кажњава негирање геноцида.

Ова Одлука ступа на снагу одмах и одмах се објављује на службеној интернетској страници Канцеларије Високог представника и у Службеном гласнику Босне и Херцеговине

Текст измјена Кривичног закона које је наметнуо Инцко сада гласе:

У Казненом закону Босне и Херцеговине у чланку 145а, иза ставка (1), додају се нове ставке од (2) до (6), које гласе:

“(2) Ко јавно подстрекне на насиље или мржњу усмјерену против групе особа или члана групе одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, ако такво понашање не представља казнено дјело из ставка (1) овог члана, казниће се казном затвора од три мјесеца до три године.

(3) Ко јавно одобри, порекне, грубо умањи или покуша оправдати злочин геноцида, злочин против човјечности или ратни злочин утврђен правоснажном пресудом у складу с Повељом Међународног војног суда придруженом уз Лондонски споразум од 8. августа 1945. или Међународног казненог суда за бившу Југославију или Међународног казненог суда или суда у Босни и Херцеговини, а усмјерено је против групе особа или члана групе одређене с обзиром на расу, боју коже, вјероисповијест, поријекло или националну или етничку припадност, и то на начин који би могао потакнути на насиље или мржњу усмјерену против такве групе особа или члана такве групе, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

(4) Ко казнено дјело из ставка (1) до (3) овог чланка обави тако да јавности учини доступним или јој дистрибуише летке, слике или друге материјале, казнит ће се казном затвора од најмање једне године.

(5) Ако је казнено дјело из ставка (1) до (3) овог чланка почињено на начин којим се може пореметити јавни ред и мир или је пријетеће, злостављајуће или увредљиво, починитељ ће се казнити казном затвора од најмање три године.

(6) Ко додијели признање, награду, споменицу, било какав подсјетник или било какву привилегију или слично особи осуђеној правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или именује јавни објект као што је улица, трг, парк, мост, институција, установа, општина или град, насеље и насељено мјесто, или слично, или региструје назив по или према особи осуђеној правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, или било на који начин велича особу осуђену правомоћном пресудом за геноцид, злочин против човјечности или ратни злочин, казнит ће се казном затвора од најмање три године.”

Ставка (2), који постаје ставка (7), мијења се и гласи: “(7) Починилац казненог дјела из ставке (1) до (4) овог чланка који је функционер или одговорна особа или запосленик у институцији власти или било којем органу који се финансира путем јавног буџета, казниће се казном затвора од најмање три године.”

Образложење одлуке

– Користећи се овлаштењима која су ми дата чланом В Анекса 10 (Споразум о цивилној проведби Мировног уговора) Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, према којем је Високи представник коначни ауторитет у земљи гледе тумачења споменутог Споразума о цивилној проведби Мировног уговора; и посебно узевши у обзир чланак II. 1. (д) горе наведеног Споразума, према којем Високи представник пружа помоћ, када то оцијени неопходним, у проналажењу рјешења за све проблеме који се појаве у свези са цивилном проведбом – каже Инзко.

Позивајући се на ставку XI.2 Закључака Савјета за проведбу мира које се састало у Бону 9. и 10. децембра 1997. године, у којем је Савјет за проведбу мира поздравило накану Високог представника да упораби свој коначни ауторитет у земљи у погледу тумачења Споразума о цивилној проведби Мировног уговора како би помогао у изналажењу рјешења за проблеме, како је претходно речено, “доношењем обвезујућих одлука, када то буде сматрао неопходним,” у свези с одређеним питањима, укључујући (у складу с тачком (ц) ове ставке) и “мјере у сврху осигурања проведбе Мировног споразума на читавој територији Босне и Херцеговине и њених ентитета”;

Подсјећајући такође да је Савјет безбједности Уједињених нација у више наврата потврдило својим резолуцијама донесеним на темељу поглавља VII Повеље Уједињених нација да улога Високог представника као коначног ауторитета у земљи гледе проведбе Анекса 10. Дејтонског мировног споразума укључује “овлаштење за доношење обвезујућих одлука када оцијени да је то неопходно о питањима која је Савјет за проведбу мира разматрало у Бону 9. и 10. децембра 1997. године”;

Имајући у виду изјаву Управног одбора Савјета за проведбу мира донесен у јуну 2015. године, у којој је овај одбор потврдио да се геноцид у Сребреници, ратни злочини и злочини против човјечности почињени у току сукоба у Босни и Херцеговини се не смију заборавити или порицати;

Напомињући да се у преамбули Устава Босне и Херцеговине, која чини саставни дио Општег оквирног споразума за мир, изражава одлучност “да се осигура пуно поштивање међународног хуманитарног права;“

Присјећајући се да је Савјет безбједности Уједињених нација у Резолуцији 808 (1993), којом је успостављен Међународни казнени суд за бившу Југославију, исказало своју увјереност да је потребно успоставити посебан суд за процесуирање особа које су починиле масовна убиства и “етничко чишћење” те да ће таква процесуирања допринијети обнови и одржавању мира;

Позивајући се на правомоћне пресуде Међународног казненог суда за бившу Југославију, правомоћне пресуде Одјела за ратне злочине.