Због пјесме „Ђурђевдан“ коју су пјевали сарајевски Срби у накрцаним вагонима „воза смрти“, усташе су затвориле шибере и доток ваздуха био је онемогућен… Али, они су упорно пјевали: „Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени свима осим мени…“

Пјесма Ђурђевдан спаја Сарајево и Јасеновац

Готово да не прође ниједна српска забава, скоро да нема ниједне свадбе нити крштења а да се не запјева – „Ђурђевдан је, а ја нисам с оном коју волим“. Збиља, из самог наслова знамените пјесме сарајевских „Дугмића“, пројављује се некаква велика патња и несразмјерна туга. Вјерујем да је човјеку довољно да се само мало замисли и да је у потпуности схвати и доживи.

Крвав настанак пјесме

Многима је, међутим, сасвим чудна и неоправдана било каква потреба да разумију пар „питких“, пјевљивих строфа. Зато, по некаквој вражијој и ружној навици, сасвим парадоксално, као да цијели свијет воле у заносу „најмајскијег“ маја, подижу своје руке и наздрављају пуним чашама, док их пјевач, уз крајњи гласовни напор, једва надјачава стиховима – „Хеј коме сада моја драга, на ђурђевак мирише, мени никад више…“

Када бисмо жељели да разумијемо ову пјесму, морали бисмо изаћи из задимљених кафана. Кад бисмо макар хтјели да чујемо причу из које је настала, морали бисмо је потражити далеко од столова са карираниим столњацима и металним пепељарама, далеко од увијек уморних трубача, од пијаних тамбураша, занесених хармоникаша…
Морали бисмо, барем овако мисаоно, отићи до града који се најприје свио а потом и раширио међу славним босанским планинама. Ту негдје, испод високог Требевића, на обали Миљацке, Сарајево упорно чува и ову своју причу.

Чува је, као да страхује од питања – да ли ће у свим будућим Боснама бити живота прије смрти, кад живота у прошлим Боснама засигурно није било. Питали би то сигурно многи који виде и чују да на трусних 55 квадратних километара Старог Града, још увијек звоне звона са православних и католичких цркава, мујезини и даље уче езане, а мржња која се на сваком кораку осјети, одувијек је иста, проклета, непромијењена, фришка као да је тек створена и спремна да се представи у свом пуном помрачењу.

Као у неким циклусима, она природно набуја и експлодира баш ту испод Вратника и Бистрика, поред Козије, Шехер-Ћехајине, Цареве и Латинске ћуприје, уз Ћумурију, Дрвенију, Чобанију… Она темељно протресе и потпуно изврне све улице, сокаке и буџаке и остави ране које никад не зарасту, јер ту, уз Миљацку, увијек има оних који се хране сувом мржњом и који драговољно разбацују со.

У једном природном пражњењу накоћеног сарајевског једа и зла, које се поклопило са Ђурђевданом 1942. године, почиње прича о нашој пјесми. Испричаћу је по свједочанству преживјелог логораша, човјека који је све чуо, својим очима видио и на својој кожи осјетио.

Мај је у Сарајеву увијек варљив – рече ми пријатељ – понеси јакну јер је хладно јутром, а касније ти требају кратки рукави.

И заиста, тако је било на Ђурђевдан прошле године. У осам сати сам се смрзавао док сам стајао код Дрвеније и гледао скоро пусту Обалу Кулина бана. Тек покоји човјек и гладан пас подвијеног репа, ужурбано је скретао у уске уличице између високих аустријских палата, ходећи ка свом циљу.

Како ли је било тог Ђурђевдана ‘42. – помислих – када је ту, испред плочника на којем стојим, марширала смрт? Погледах око себе – набујала Миљацка тече и носи језив задах. Из даљине зачух трамвај који од Илиџе иде ка чаршији.

Сигурно је тако и професор Жарко Видовић, затвореник из ћелије број четири градског затвора, стајао и гледао наоколо, када су га непосредно пред свитање, на Ђурђевдан, довели на Обалу.

Стајао је у колони, у страху спојен и измијешан са 3.000 других заробљеника. Међу њима је могао препознати неке сарајевске домаћине из живописног српског кварта Пируша и са Ковача. Било је заробљеника муслимана који су се залагали за Србе или су се тако изјашњавали.

Седам коња, 40 војника

Професор Видовић је касније чуо, да је у тој непрегледној колони био и Зија Диздаревић, фојнички писац коме је Бранко Ћопић написао чувено писмо о свијету по којем путују црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, мрке убице с људским лицима и куга с косом…

Пред заробљеницима се пружала дугачка композиција теретних вагона на којима су још увијек стајале ћириличне и латиничне ознаке југословенских жељезница, као и натпис „седам коња и четрдесет војника“. Такви вагони су у оно вријеме, као четврта класа служили за превоз сељака који су путовали на пазар, али и ђака који су ишли на излет.
– Куд ће са нама господине? – бојажљиво упита момак од двадесетак година.
– Ко зна младићу – оте се одговор из близине – можда у Њемачку, нико нам ништа није рекао!
Стајали су тако, гладни и жедни а у њима се смјењивала нада и страх. Нада да ће све брзо проћи и страх који су стварали неумољиви усташки исљедници.

Крвави празник

У тим и таквим приликама најбоље се види колико је зло у стању да изопачи људско лице и да измијени људску физиономију. Усташе, које су попут гладне пашчади хаотично звијерале испред колоне, имале су бескрајну власт над животима заробљеника и нису се уздржавали од жеље да је искористе.
– Шта је, шта си се снуждио мрцино српска, хоћеш у Србију, је ли – узвикну један и пендреком удари старца са Ковача.
– Не, неће они у Србију, водимо их на теферич у Јасеновац да славе Ђурђевдан – славодобитно изговори други и засмија се хињски као сами ђаво.
– У Јасеновац, у Јасеновац јашта – почеше редом узвикивати сви!
– Улазите у вагоне стоко погана, шта чекате! – изговори усташа за кога би се могло рећи да је командир, пошто су му остали указивали неизмјерно поштовање.
У том тренутку на Обали је завладао хаос. Свима је било јасно да толики људи не могу стати у вагоне, а усташе су биле одлучне у намјери да их све пошаљу у злогласни логор.
– Шта је, нема мјеста, је ли?! Ма, улазите како знате и умијете, ко не уђе остаће у Сарајеву али испод земље! – узвикну командир и опет се болесно засмија.
Убрзо се у сваком вагону дугачке композиције, нашло и до двије стотине људи. Оно мало ваздуха што је могло ући кроз четири узана решеткаста отвора у угловима на крову сваког вагона, било је недовољно за тако велики број сабијених и преплашених заробљеника.
Неки од њих су вјеровали да се од завичаја опраштају привремено па су настојали да охрабре и подигну сапутнике паралисане од неизвјесности. У таквом једном грчу, баршунасти баритон сарајевске Слоге који је дијелио заробљенички немир, поносито и пунум гласом, запјевао је пјесму – Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени свима осим мени…

Да, то је она пјесма коју су касније обрадили „Дугмићи“ и коју пјевамо док се веселимо.
Због пјесме и пјевања, усташе су затвориле шибере и доток ваздуха у вагоне био је онемогућен.
Затвореници се нађоше збијени, без ваздуха и у мраку. Нису имали ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави нико није стигао да обави у затворској ћелији у лавору, обављене су стојећи, јер су били тако сабијени да нико није могао да се окрене, ни руку да покрене а камоли да се раскопча или да сједне. Дјечаци су најприје плакали, а онда су падали у несвјест. Заправо, не може се рећи да су „падали“, пошто су и тако онесвијешћени стајали усправно, стиснути између осталих.
Тако су путовали пуна два дана до Брода, гдје су стигли увече 7. маја. У Броду су морали да пресједну у други воз, којим су потом кренули у Јасеновац. У аветињском мраку могли су чути једино одјеке корака, тупих удараца и дубоких гласова који заповједају – Испадај, брзо!
Пошто би искочили, заробљеници би видјели беживотна људска тијела која су падала као покошена на прљави под вагона и остајала иза њих. У чуду су погледом одавали пошту људима који нису издржали и који су отишли без опијела и надгробног крста, можда и без икаквог знака и сјећања да су некад на овој земљи битисали.
У Јасеновац су стигли 8. маја 1942. године. Пред возом су их опет дочекале усташе.
– Има ли ко да је гладан и жедан? – упита један од њих.
– Ја сам, дајте ми воде! – одговори кроз плач, блиједуњави шеснаестогодишњи малиша.
– Усташа приђе уплашеном дјечаку, нареди му да зине, па му у уста убаци шљунка и грумен земље.

Пјесма памти

У тренутку док сам размишљао о његовој судбини, поред мене, преко Дрвеније, прошао је дјечак коме би дао шеснаестак година. На леђима је носио гитару, журио је на пробу и разговарао на мобилни телефон.
Ех, колико је само прекинутих и недовршених судбина у Сарајеву. Колико је необиљежених стратишта и мучилишта о којима се више ништа не зна, која су потпуно заборављена, баш као прича о пјесми из воза који је кренуо можда баш са тачке на којој стојим.

Шта је са нашим сјећањем на људе који су црним возом отпутовали на црно губилиште тог Ђурђевдана? Нигдје не постоји никакав траг о њиховој несрећи, осим пјесме чију позадину многи уопште не знају. То је дупла судбоносна трагедија и самоубиство рикошетом.

Прича се да су Дугмићи, обучени у чохане српске ношње и са тробојком, снимили спот са жељом да истину сачувају од заборава. Чуо сам да је тај исти спот веома брзо завршио у видео бункерима са осталим непожељним материјалом, баш као што су неславно завршиле молбе преживјелих логораша да се поједина мјеста у граду обиљеже спомен плочама.

Aутор: Вукашин Беатовић