Пјесма о дјевојчици Вели - цвијећем дочекала црногорску војску и због тога убијена (ФОТО)

27.02.2024. 17:50
3
ИЗВОР: radiofoca.com

Фочанка Милана Миљанић одлучила је да, након вишедеценијског скривања, из ладице извади и објелодани дирљиву пјесму о дјевојчици Вели Кочовић из Фоче, која је страдала од аустроугарских шуцкора 1914. године - зато што је цвијећем закитила црногорску војску. 

Ова пјесма, коју је 1915. године написао Никшићанин Душан Радојичић, баца ново свјетло на мрак заборава и јавности мање познату судбину породице свештеника и учитеља Јосифа Кочовића, која је у оба свјетска рата убијана и одвођена у логоре у Арад, Добој и Јасеновац. За ову деветочлану породицу /Јосиф и његова супруга Јелена имали су четири сина и три ћерке/ може се рећи да је симбол српског страдања у 20. вијеку.

Слика

Јосиф и његов отац Лазар са породицама и рођацима (Фото: radiofoca.com)

Пјесма је посвећена дјевојчици Вели, односно Велинки, и њеној мајци, учитељици Јелени Кочовић, удовици српског свештеника и учитеља из Фоче, једног од првака „Просвјете“ у БиХ, Јосифа Кочовића, којега су Аустроугари стрељали на почетку Првог свјетског рата, у августу 1914. године, на дринским мостовима са другим истакнутим фочанским Србима.

Аустроугари су тада стријељали око 200 становника фочанског среза, угледних људи из градског сталежа и мјештана челебићког краја на граници са тадашњом Краљевином Црном Гором. Из Фоче је у логоре од Сарајева и Добоја до Арада у Румунији одведено 365 Срба и мало ко од њих се вратио.

Недуго након убиства оца, страдала је и ћеркица Вела, а њена кривица је била што је при уласку црногорске војске у Фочу исте те 1914. године поклонила букет цвијећа ослободиоцима.

„Кад је војска црногорска у град Фочу долазила,

генерала и сву војску, ти си цвијећем закитила.

И слабачким твојим гласом, ти си војску поздравила:

Здраво била, храбра војско, тату си ми осветила…“, стихови су пјесме, коју је Милана Миљанић показала "Радио Фочи".

Ручни препис пјесме њој је на чување предао познати фочански планинар Мика Савић Пири, пријатељ и комшија породице Кочовић.

Милана, која се дјевојачки презивала Ристовић, одрасла је у породици свог тетка Бранка Кочовића, који ју је усвојио, а он је био један од четворице синова Јосифа Кочовића и брат мале Веле, па је покојни Мика Савић одлучио да она настави чувати успомену на страдање фочанских Срба 1914. године.

Слика

Црногорска војска у борби против Аустроугара 1914. (Фото: radiofoca.com)

- Мика ми је дао пјесму и рекао; Милана, ако комунисти сазнају да имаш ову пјесму, ти ћеш у затвор. Још је казао; Ово је пјесма о породици твог тетка, ево ти пјесма, жао ми је да се не сачува, али не смијеш је никоме показати - присјећа се она ријечи покојног Савића.

Страх од некадашње комунистичке власти дуго је био присутан у старим грађанским породицама у Фочи што не треба да чуди, с обзиром да су претрпјеле велики терор након Другог свјетског рата.

На дну пјесме, стоји да ју је написао Душан Радојичић у Никшићу, 6. јануара 1915. године, а у то вријеме Фоча је била дио слободне територије под контролом црногорске војске.

За аутора пјесме Душана Радојичића, Милана Миљанић наводи да су га у Другом свјетском рату, или непосредно након рата, убили комунисти и његове књиге спалили, а како је препис пјесме доспио код Мике Савића она не зна.

Слика

Милана Миљанић са преписом пјесме о малој Вели (Фото: radiofoca.com)

- Мика ми је само рекао да су Радојичића комунисти убили и све његово запалили - каже Миљанићева и додаје да  је Радојичић највјероватније и сам био у црногорској војсци која је 1914. ушла у Фочу.

Она прича да се за гроб мале Веле данас не зна, док Јосиф почива у заједничкој гробници код Жељезног моста на Дрини са осталим стрељаним родољубима.

Јелена Кочовић, удовица свештеника Јосифа, била је учитељица родом из Дубровника.

Слика

Споменик Србима стрељаним 1914. (Фото: radiofoca.com)

Милана прича да је Попадика, како су сви у Фочи од миља звали Јосифову супругу, била омиљена и изузетно поштована.

- Она је била Дубровчанка, од богатих родитеља велетрговаца, а Учитељску школу је завршила у Мостару. У Фочи је покренула „Коло српских сестара“ чији је била први предсједник, и под покрoвитељством тог друштва водила женску стручну школу - наводи Миљанићева, која данас живи у кући свог тетка Бранка Кочовића, а у близини старе куће његових родитеља у некадашњој Српској Вароши у Фочи.

Аустроугарима није било довољно што су убили оца Јосифа и ћеркицу Велу, па су најстаријег сина Света, младог богослова, којег су ухапсили заједно са оцем пред долазак црногорске војске, одвели у логор у румунски Арад .

Слика

Свето Кочовић (Фото: radiofoca.com)

Пјесник Радојичић, обраћајући се мајци Јелени, 1915. године пјева:

„Кад’ се Српство ослободи и кад кликне са свих страна:

Слободни смо, хвала Богу, душман нам је под ногама!

Тргнућеш се и ти тада из те туге, из тог јада,

кад твој синак заробљени загрли те изненада.“

Нажалост, ови стихови се нису обистинили, јер је Свето Кочовић исте те 1915. године, када је пјесма написана, преминуо од глади и тортуре у логору у Араду.

Страдање породице Кочовић настављено је у Другом свјетском рату.

Јосифовог сина Мирка, који се након студија у Загребу ту и запослио, усташе су одвеле у концентрациони логор Јасеновац. Успио је да преживи и у Фочу се вратио са тешким посљедицама, па је недуго потом и преминуо 1954. године.

Најмлађи Јосифов син, Страхиња, рођен 1909. године, био је учитељ, а страдао је, као један од команданата Југословенске војске у отаџбини, у партизанској потјери, недуго након Другог свјетског рата, у зиму 1945. године.

Од четворице Јосифових синова, само је Бранко Кочовић дуже поживио, а његови потомци, од жене из првог брака, одавно не живе у Фочи.

Бранко је завршио студије финансијске економије у Бечу и Паризу, говорио је више страних језика, и као један од најшколованијих Фочака био је начелник пореске управе.

Слика

Бранко Кочовић, стоји у средини (Фото: radiofoca.com)

Милана Миљанић у Бранковој кући, коју је наслиједила, чува драгоцјене фотографије породице Кочовић, као и предмете музејске вриједности, попут старог украсног посуђа које је Попадика доносила из Дубровника.

Кочовића данас у Фочи нема, а њихова прва комшиница Мира Јелић Хаџивковић прича да је дјевојчица Вела, најмлађа од три кћерке Јосифа Кочовића, могла имати десетак година када су је убили шуцкори, те да је њена кривица било то што је цвијећем дочекала Црногорце.

Слика

Мира Јелић Хаџивуковић (Фото: radiofoca.com)

- Када је поклонила букет цвијећа црногорском официру, то су видјели аустроугарски шпијуни, односно шуцкори и исти дан је убили док се враћала кући. За Душана Радојичића, који је написао пјесму, причало се да је био познат пјесник између два свјетска рата, али да су комунисти попалили све његове радове - прича Јелићева, чији су ђед Нико Хаџивуковић и његов брат Ђорђе, угледни трговци, такође, стрељани у августу 1914.

И она вјерује да је Радојичић 1914. године био у црногорској војци у Фочи, коју је мала Вела закитила цвијећем, да је непосредни свједок свега што се десило, па је ганут судбином породице Кочовић написао ову лијепу пјесму.

Мира се из прича сјећа и страдања учитеља Срахиње Кочовића, а као дјевојчица је упамтила и Мирка Кочовића, након што се вратио из Јасеновца.

- Мирко је био много мршав, сама кост и кожа, бијел у лицу- нас дјецу било је страх погледати га, није дуго поживио. Страхињу су 1945. на ширем подручју Бунова опколили партизани, он је двојицу убио и онда је себи пресудио. Ту је и покопан, да би касније у великој тајности био пренесен на гробље Божовац у Фочу и сахрањен у породичну гробницу - каже Јелићева.

Слика

Страхиња Кочовић, као учитељ (Фото: radiofoca.com)

Бранко, једини Јосифов син који је дочекао старост, преминуо је у Фочи 1975. године, а његови потомци, прича Јелићева, данас живе у Војводини, Њемачкој и Истри.

О судбини дјевојчице Веле и размјерама страдања њене породице, након Другог свјетског рата није се причало и као да је све било обавијено велом ћутања и гурнуто у заборав, па се о томе и данас мало зна. Захваљујући сјећањима старих Фочака и Радојичићевој пјесми, може се комплетирати слика о страдању Кочовића у оба рата, а да ова породица не остане заборављена потрудио се и кустос-историчар Музеја Старе Херцеговине Данко Михајловић, који је прикупљајући архивску грађу о прошлости Фоче, пронашао и са Радио Фочом подијелио драгоцјене историјске податке.

Извори Епархије захумско-херцеговачке разријешили су дилему којег је тачно узраста била дјевојчица Вела, откривајући податак да је након свештеника Јосифа страдала и његова ћерка од 11 година. Овај документ открива још један важан детаљ о овој породици, а то је да страдања није био поштеђен ни син Бранко. Како се наводи, он је одведен у логор у Добој, а може се претпоставити да је то било 1915. након што су Аустроугари поново овладали Фочом, када су у логоре одвели и велики број становника Челебића и других пограничих села према Црној Гори. Бранко је потом мобилисан у аустроугарску војску на далеки источни фонт, гдје је тешко оболио и срећом успио остати жив и дочекати слободу.

Слика

Јосифова дјеца у авлији, 1908. (Фото: radiofoca.com)

У „Просвјетином“ архиву у Сарајеву Михајловић је нашао писмо удовице Јелене Кочовић овом друштву из 1921. године, у којем моли да се њеном најмлађем сину Страхињи одобри школска стипендија, одоносно боравак у ђачком дому, наводећи страдања своје породице у Првом свјетском рату и позивајући се на задужбинарство свог покојног супруга.

- На олтар народног ослобођења, осим покојног супруга жртвовала сам и најстаријег сина Светислава, богослова друге године, који је у 19. години у арадским казаматима умро мучен глађу и сваком биједом, и ћерку Велинку коју су ми шуцкори на кућним вратима из пушака убили - пише удова Јосифа Кочовића.

Михајловић прича да је Јелена Кочовић била изузетно еманципована и друштвено активна жена за то вријеме, а њен супруг Јосиф велики добротвор и задужбинар.

Завршио је Богословију у Рељеву и осим што је био протојереј и учитељ, имао је  истакнуту улогу у „Просвјети“, чији одбор у Фочи је водио. Био је и први човјек, односно хоровођа, Црквеног пјевачког друштва „Свети Сава“ основаног још давне 1885. године, а знатан дио своје имовине даровао је за школовање сиромашних ђака.

И његов отац Лазар и ђед Павле били су свештеници, а традицију је требало да настави син Свето, који је скончао у Араду.

- Кочовић је имао велику улогу у „Просвјети“ која је прикупљала средства за школовање српских ђака.  У овом писму Јелена наводи да је њен покојни супруг своје дионице у Српској штедионици поклонио „Просвјети“ на име школовања српских ђака изван свог мјеста рођења - наводи Михајловић.

Слика

Попадика, Јелена Кочовић (Фото: radiofoca.com)

О животу и судбини аутора пјесме Душана Радојичића тешко је наћи више података. У књизи Сава Греговића „Пуцај, рат је завршен- злим путем братоубилаштва: словеначко крваво прољеће 1945“, међу хиљадама жртава свирепог партизанског злочина над црногорским четницима и цивилима који су их пратили налази се и име Радојичић Радована Душан. Уз име наведено је да је из Никшића и да је убијен у Словенији у мају 1945. године.

Партизани су 1945. године, без суђења и права на одбрану, и то након званичног завршетка рата, у Словенији убили више од 10.000 припадника Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, а уз њих и више хиљада цивила из њихове пратње. Бачени су у словеначке јаме, а родбини ових жртава, које нису имале право на гроб, било је забрањено да помињу своје убијене.

Да ли се ради о аутору пјесме, или је он на неки други начин окончао свој живот, остаје непознато, али је, према сјећањима старих Фочака, извјесно да су га убили комунисти.

Пјесник који је 1915. године пјевао о фочанским жртвама за слободу и уједињење српства, о дјевојчици Вели, њеном оцу Јосифу и брату Свету, три деценије потом доживио је исту судбину и страдао због оданости српској идеји о слободи и то исте године када и Велин брат Страхиња.

Захваљујући његовој пјесми, која је након толико година објелодањена, данас се, кроз судбину породице Јосифа Кочовића, ближе може сагледати тешки период великих страдања фочанских Срба у два свјетска рата.

Осим заједничког споменика код Жељезног моста, гдје је за вријеме Краљевине Југославије сахрањен са осталим стрељаним родољубима, велики добротвор и просвјетитељ  Јосиф Кочовић данас нема другог обиљежја у Фочи.

Слика

Јосиф Кочовић (Фото: radiofoca.com)

Не само због трагичне судбине ове породице, већ најприје због њеног великог прегалаштва у образовању омладине и ширењу и јачању српског и хришћанског духа, посебно у временима под окупацијом, Јосиф Кочовић, његова супруга Јелена и њихова дјеца не заслужују да буду заборављени.

Да ли ће историјска неправда бити исправљена и да ли ће породица Кочовић постати дио колективног сјећања фочанских Срба зависи од садашњих и будућих генерација Фочака, а ова пјесма могла би у томе помоћи.

Слика

Споменик стрељаним Србима (Фото: radiofoca.com)

Посвећено Вели и Јелени (њеној мајци)

Докле ће те гонит’ туга,
Племенита, ој! Српкињо?
Зар је мало што ти супруг
за Српство је погинуо.

Него мāло то мјезимче
с твојих груди душман оте
јер се Бога он не боји,
Нити људи, нит’ грехоте.

Трпи, тужна сестро мила,
с тобом Српство тугу дијели
сад су за те црни дани
ал’ ће опет бити бијели.

Кад’ се Српство ослободи
и кад кликне са свих страна:
„Слободни смо, хвала Богу,
душман нам је под ногама!“

Тргнућеш се и ти тада
из те туге из тог јада
кад твој синак заробљени
загрли те изненада.

Тад’ радосно ти ћеш рећи:
„То су они бијели дани
Боже благи, ти си добар,
опет нам се срећа јави.“

Тада ћеш се сјетит’ мене
и овога што ти велим.
А кад на гроб одеш тамо,
реци ово малој Вели.

„Мала Вело, зар ти оде
да испричаш своме тати
како Српство њега жали
а највише твоја мати.

Зашто ниси причекала
да слободно Српство буде
по цијелој земљи нашој
као што је, Вело, туде.

Ђе поганог душманина
куршум теби живот узе
насред Фоче, поред Дрине
да за тобом роне сузе.

Браћа твоја, сестре, мати
и све твоје другарице
жале тебе јер те нема
лијепа наша Српкињице.

Кад’ је војска Црногорска
у град Фочу долазила
генерала и сву војску
ти си цвијећем закитила.

И слабачким твојим гласом
ти си војску поздравила:
„Здраво била, храбра војско,
тату си ми осветила!“

Ја полазим у Србију
да осветим Српство, Вело!
Док поганог душманина
не стигне ме зрно врело.

Борићу се, светићу те,
вјеруј, биће то зац’јело!

Душан Радојичић
Никшић, 6. јануара 1915.

Пише: Игор Јанковић

Коментари 3
  • Generic placeholder image
    Додијелити им улицу 28.02.2024. 08:42
    Најмаање што се може Фоча одужити, је то, да се улици, ђе су некад живјели, дадне име њихове породице.
  • Generic placeholder image
    Građanin 27.02.2024. 22:00
    Koliko je ovakvih slučajeva samo, a dan danas nam vladaju komunisti što brane ovu istinu, koliko je hiljada rodoljuba u Foči strijeljano i bačeno u jamu u drugom svjetskom ratu, a tamošnja vlast ni spomeničić da podigne, narode ne budi slijep!
  • Generic placeholder image
    Iskreno422 27.02.2024. 18:13
    Teška je život nas Srba bio uvijek. Ova porodica je pravi primjer patriotizma. Nek mi je vječna slava i hvala, a nadam se da potomci neće zaboraviti od koga su i odakle potekli. Hvala autoru na tekstu.
Повезане вијести
Фоча: Службеник осумњичен да је оштетио клијента банке за 20.000 КМ Фоча: Службеник осумњичен да је оштетио клијента банке за 20.000 КМ
Сјећање на Горажданина Рада Јовановића- творца антологијских пјесама народне музике Сјећање на Горажданина Рада Јовановића- творца антологијских пјесама народне музике
Сјећање на књижевног великана Војислава Илића Сјећање на књижевног великана Војислава Илића
Најчитаније
  • У суботу обустава саобраћаја на подручју Полицијске управе Источно Сарајево
    21h 7m
    0
  • Јереј Видак Вујадиновић - Дјечак
    11h 37m
    0
  • Фоча: Службеник осумњичен да је оштетио клијента банке за 20.000 КМ
    20h 0m
    0
  • У Средњој школи „28. јуни“ одржан округли сто о значају и заштити менталног здравља (ФОТО)
    11h 18m
    0
  • Повеља општине Источна Илиџа Средњошколском центру „Источна Илиџа“
    16h 29m
    0