Мало људи заиста брине о истини. Могли бисмо ми рећи да бринемо, али када дође до конкретних ситуација, људи су превише подложни тој вијековној слабости - поносу.
Претпоставимо да пијете пиће са пријатељима и водите пријатељску расправу о некој контроверзној теми. Имате своје мишљење, имате своје аргументе, насупрот неког другог. Претпоставимо сада да тај неко изнесе сјајан аргумент и потпуно разбије вашу позицију. Како реагујете? Да ли кажете: „Добро је, можда сте у праву“, или се даље увлачите у расправу? За Платона су заиста ријетке особе којима је стало до истине. Већини људи је стало само до побједе.
Постоји филозофска разлика између дијалектике и дебате. Дијалектика је када двоје људи са супротним ставовима расправља о томе која је позиција најбоља. Њихова брига је шта је исправно, а дијалектика се обично заврши неком врстом компромиса или синергије која представља побољшање обје појединачне позиције. Дебата је, с друге стране, врста спорта. И, као и код већине спортова, мора постојати побједник или губитник. Као и други спортови, можете тренирати да бисте постали бољи у дебатама. Можете научити трикове трговине како би ваш противник изгледао блесаво или његови аргументи изгледали слаби.
Управо због тога је Платон сматрао да су расправе веома глупе, опасне ствари.
Софистика и сујета
Ако некога називате софистом, називате га шарлатаном. Софиста је неко ко добро говори, може да разбије гомилу и може да направи духовите шале на ваш рачун, али га истина не занима. Ако политичара називате софистом, за њим мислите да им је стало само до гласова, тј. популарности и да немају неке значајне принципе. А разлог зашто је „софиста“ постао тако погрдан термин је - Платон.
У Платоновој Грчкој, софисти су били својеврсни филозофи, али су их највише занимала умјетност реторике и убјеђивања. Они су се бавили дебатом и расправом, а не дијалектиком. Софисти су понекад зарађивали гомилу новца учећи друге великој умјетности побједе у дебати. Научили би амбициозне политичаре, дјецу из племићких породица или било кога ко има довољно новца како да њихов противник изгледа као магарац. Учили су како да привучете публику на своју страну и научили су како да изгледате самоувјерено док то радите.
Платон је, дакле, тврдио да се софисти (и уопште умјетност дебате) баве само популарним мишљењем. Говорили су оно што су знали да ће усрећити публику, а њихови „принципи“ су увијек, упадљиво, усклађени са оним ко их слуша. Повијаће се како год вјетар дува. За софисте, исправно и погрешно није толико важно колико подршка или смијех.
Еристичке моћи
Софисти нису само мајстори реторике (увјерљивог говора) већ и еристике. Еристика је спремност особе да употријеби све трикове које може да побиједи у дебати. Као што филозоф Џон Гилберт каже, „Еристички говорник користи двосмислености и заблуде и спреман је да одлута у дуготрајну ирелевантност ако вјерује да ће то послужити његовом циљу.“ Укратко, еристика значи третирати дебату као спорт, а не као филозофску потрагу. Ево три примјера еристике:
- Употреба лажних дилема. Добар учесник у дебати ће покушати да ограничи противника тако што ће дефинисати опсег прихватљивих позиција. Да би то урадили, често ће представити двије или неколико опција као једине опције. На примјер, у дебати о климатским променама, софиста би могао да тврди: „Морамо сада да зауставимо све индустријске активности или се суочимо са извјесним изумирањем.“ Ово елиминише читав спектар нијанси и мјера ублажавања.
- Ad hominem напади. Понекад би напад на особу заправо могао бити филозофски оправдан, али се често користи да одврати или умањи аргументе противника. Ипак, чешће се користи за јефтин смијех. На примјер, у дебати о економској политици, ериста би могао да каже: „Па, ја на примјер не бих прихватио економске савјете од некога ко купује одијело у Бингу“.
- Погрешно усјмеравање. Ово је омиљени приступ већине политичара. Када му се постави незгодно питање или му се представи добар аргумент, софиста ће одговорити на сродно или суптилно другачије питање. Рецимо да је политичар упитан о паду школских резултата. Еристичко погрешно усмјерење би било да одговоримо: „Уложили смо више него прошла власт у школе и запослили 30% више наставника.“ Ово не доприноси рјешавању проблема опадања школских резултата.
Питање софизма је добило нови значај у доба друштвених медија, онлајн видео записа и подкаста. На примјер, у јуну ове године, попуарни подкаст водитељ Џо Роган је понудио 100.000 долара љекару и научнику за вакцине Питеру Хотезу ако би се појавио на његовом подкасту како би расправљао са Робертом Ф. Кенедијем о потреби вакцинисања. Хотез је одбио понуду и друштвени медији су помахнитали. Хотеза су представили као кукавицу, преваранта и несигурног у сопствене аргументе. Међутим, вероватније је да Хотез „познаје свог Платона“.
Када угостите подкаст са десет милиона слушалаца, вјероватно се не бавите најбољим аргументима или откривањем истине. Ви сте више забринути за забаву. Роберт Ф. Кенеди је талентован и искусан софиста. Никада неће погријешити и никада неће изгубити у расправи, јер зна све трикове еристичке трговине. Он може да поклекне, саплете се и оклиза на све научне чињенице које Хотез може да представи. Он ће пливати у великом базену ad hominem напада, лажних дилема и погрешног усмеравања. И већина слушалаца неће бити ништа мудрија.
Мало људи заправо брине о истини; они су овдје због спектакла.
