Напад на Јошаницу изведен је на велики хришћански празник Никољдан, 19. децембра 1992. године.

Већина мјештана тог дана прослављала је крсну славу. Имајући у виду да су напад извршиле и неке од дојучерашњих комшија становника Јошанице, евидентно је да је за напад циљано одабран баш овај датум.

На овај начин настављена је, нажалост, већ претходно устаљена пракса напада на српска села у ширем рејону Подриња у дане великих хришћанских празника.

Да су напад на Јошаницу извеле дојучерашње комшије наводи и Боривоје Кулић који је препознао неколицину њих: "... Сви су били из села Хусеиновићи које је било близу мог села, па сам их познавао од раније. Некада смо заједно бринули о стоци, а наша имања се граниче".

О томе свједочи и Радомир Пљеваљчић који је потврдио да су овај напад извеле дојучерашње комшије. Он је испричао да је Милица Благојевић, која је остала жива, побјегла и преко потока се вратила у шуму одакле је гледала шта се збива у селу.

- Испод моје куће зове муслимански војник: `О Перо, о Вукосава, пристави ка̴фу, ето нас на ка̴фу` - свједочио је Пљеваљчић.

НАПАД РАЗУЛАРЕНИХ МУСЛИМАНСКИХ ХОРДИ НА ГОЛОРУКИ СРПСКИ НАРОД

Према наводима из Кривичне пријаве Станице јавне безбједности Фоча, сви засеоци Јошанице /Гапићи, Хо̷џићи, Брајковићи, Медановићи, Боговићи, Кобаљи, Вашадићи, Острмци, Баждари и Бјелице/ били су изложени јаком и добро припремљеном нападу у пријеподневним часовима 19. децембра 1992. године.

Припреме за напад почињу 18. децембра 1992. године када се већи број припадника такозване Армије БиХ, њих око 600 окупља у селу Садба, код Горажда и ту добијају упутства за предстојећи напад у ширем рејону Јошанице. Ујутру, пред сам напад, муслимани се организују у десет група од по 60 људи, а свака група добија задатак да нападне један од заселака Јошанице и на тај начин не остави могућност за било какву евакуацију становништва Јошанице.

Да је напад на Јошаницу извршен у раним јутарњим часовима 19. децембра 1992. године видљиво је и из Посебног извјештаја као допуне кривичне пријаве СЈБ Фоча, као и у захтјеву за покретање истраге Основног јавног тужилаштва Србиње.

Такође, и у овим документима је наведено да се радило о организованом и унапријед планираном нападу, с циљем да се уништи цјелокупно цивилно становништво, а сва материјална имовина опљачка и спали.

У тренутку напада на Јошаницу у њој није било ̴формација Војске Републике Српске, тачније у селу су се налазиле само сеоске страже које је локално становништво организовало. Слабо наоружани и бројчано ин̴фериорни нису имали већу могућност одбране села. Такође, велики број мјештана славио је крсну славу или је дошао из неког другог мјеста у госте слављеницима.

СРБИ ПРИПРЕМАЈУ СЛАВУ, А НАОРУЖАНИ МУСЛИМАНИ ПОКОЉ

Да у селу није било организоване одбране свједочи и преживјели Боривоје Кулић:

- Дана 18. децембра 1992. године отишао сам у село Медановиће код своје сестре Љубе Вишњић на славу Свети Никола. Ту сам и ноћио и у 5.30 часова пошао сам у своје село Брајковиће да намирим стоку. Док сам се спремио и изашао из куће своје сестре било је око 6.15 и само што сам изашао запуцало је са свих страна села Медановића, а истовремено се чула пуцњава око свих села.

Вратио сам се у кућу и пробудио сестру и све укућане. Изашли смо напоље. Ми, мушкарци, који смо имали оружје залегли смо око кућа и почели пуцати. У тој пуцњави видио сам да је погинуо Милосав Давидовић, Раде Вишњић, Томо Вишњић и Новак Мићевић.

Тривко Вишњић из засеока Медановићи описује покушај одбране села: "Видјели смо да су и остала села нападнута и запаљена, а напад на наше село почео је убрзо потом. Пуцали су на нас са свих страна. Нас шест мушкараца, из обје куће, покушали смо да се одбранимо са оно мало оружја које смо имали, али било их је толико да нисмо имали шансе и нисмо имали довољно муниције. Непосредно прије напада на наше село, Рада Благојевић из Коњевића, која је била рањена, дошла је у нашу кућу. Убрзо су је слиједила два рањена мушкарца, Раде Благојевић и човјек који се презивао Црногорац, а коме сам име заборавио.

...Петнаест минута након њиховог доласка потрошили смо сву муницију и повукли се у оближњу шуму, јер смо знали да би нас убили да су нас пронашли у кући, а неке куће у селу већ су биле запаљене".

Он даље наглашава да у том селу, као ни у околним, није било већих јединица Војске Републике Српске. Било је само неколико војника у сврху сеоских патрола, и то су углавном били мјештани, старији људи. Заједно са осталима, баш као и ја, покушали су да се одбране када су нападнути."

Ратко Благојевић из Коњевића наводи како је његово село два пута било нападнуто од муслимана, и то у периоду од 14. до 16. септембра 1992. године: "Послије та два жестока напада муслиманских снага, нас неколико Срба из околних села смо одлучили да држимо сеоске страже, а дјецу и старце водимо на безбједнија мјеста. Имали смо лоше оружје, јер нисмо учествовали у борбама на ̴фронту. У сваком случају, циљ нам је био да одбранимо наше куће, земљу и породице чак и са оно мало оружја које смо имали.

У рано јутро, 19. децембра 1992. године, у 6.20 часова, муслиманске снаге су опколиле село Гапиће са свих страна. Тог јутра сам држао стражу у селу како бих заштитио цивиле и спријечио њихове војнике да уђу у село и све нас побију и покољу".

Да у селу није било ̴припадника Војске Републике Српске потврђује и Ибро Меховић који каже: "У селу није било никога да може пружити отпор, јер су српске линије одбране биле превише далеко. То је било у унутрашњости територије коју су контролисале српске снаге".

(Наставиће се)