У издању интернет књижаре "Агора" објављен је нови роман новинара и писца Мирослава Јанковића из Источног Сарајева под називом "Посљедња ноћ фра бега Иве Андрића" у којем је нобеловац литерарни јунак.

- Покушао сам да једну мање познату димензију Андрићеве личности донесем и представим на овај начин, јер је наш нобеловац сложена и умјетничка појава и приватна личност, тако да се може рећи да има веома богату и контроверзну биографију - рекао је Јанковић за Срну.

Према његовим ријечима, Андрић и књижевно и национално припада различитим народима овог подручја, јер је помало до данас остало спорно, а многима и нејасно да ли Андрић припада потпуно српској књижевности или припада и српској и хрватској и новопроглашеној "босанској" књижевности.

Када се анализирају лик и Андрићево дјело, каже Јанковић, испада да је Андрић наднационална појава ових простора и да се напросто мора "дијелити" између народа на овим просторима.

- Према једној старој теорији најтачније је да писац припада оној књижевности у чијим оквирима се афирмисао. Андрић је лично говорио да припада српској књижевности, а писао је и ијекавицом и екавицом, али мјестом рођења он припада и `босанској` књижевности - наводи Јанковић.

Он је рекао да Андрић национално припада и Хрватима, јер се чак и тематски бавио хрватском нацијом, поготово њиховим католичким редом фрањевцима о којима је написао најбоље странице своје прозе у неколико приповијетки.

Јанковић сматра да Андрић као писац има велику "биографску ману", јер има обимну биографију, а то, како оцјењује, за књижевника није добро јер преко велике биографије почиње да се оспорава његово умјетничко дјело.

- Шта то значи? Да се Андрић није тако високо винуо у политици Краљевине Југославије и да није био амбасадор у тако великој земљи као што је Њемачка и то уочи почетка Другог свјетског рата, те да није био замјеник министра спољних послова, односно човјек који је остварио успјешну политичку каријеру, он би сигурно био мање оспораван као писац - сматра Јанковић.

Он каже да је Андрић због своје политичке каријере морао да мијења и своја политичка увјерења, јер се појавио и у оквиру младобосанског покрета против Аустроугарске као југословенски националиста, па је онда као дипломата био и српски националиста, а потом је након Другог свјетског рата приступио и комунистима што су, за многе, спорни детаљи његове богате биографије и живота.

Међутим, каже Јанковић, сви они који Андрића оспоравају из политичких разлога, бар се до данас у једном слажу, а то је да је велики писац.

Објашњавајући наслов свог романа "Посљедња ноћ фра бега Андрића", Јанковић објашњава да је ту ријеч о нечему што га "прати још од раних београдских дана, по доласку из Загреба, као млади хрватски лирик који се тамо нешто наљутио због третмана његових пјесама и оријенталног начина изражавања, односно језика који је обиловао турцизмима".

- И Исидора Секулић, угледна и једна од најобразованијих Српкиња у том времену, након што је Андрићу врло брзо постала велика пријатељица, назвала га је `фра Иван бег`. Моја идеја била је да роман управо носи тај назив, али мој издавач је сматрао - будући да је то роман тока свијести, који је временски ограничен само на посљедњу ноћ свјесног живота Иве Андрића, у његовом стану у Београду, након које доживљава мождани удар, па га одвозе у болницу, гдје је на апаратима провео око два и по мјесеца живота - да роман носи управо поменути наслов - рекао је Јанковић.

Према његовим ријечима, Андрић је "и волио и љутио се на Босну, као на своје исходиште".

Рецензент романа Ратко Дмитровић сматра да је овај роман "бриљантан трактат о једном народу".

- Као да седи у једном од засенчених углова Андрићевог стана, наслоњеног на крошње београдског парка, у беспрекорно пројектованом имагинаријуму посљедње ноћи у животу великог писца, Мирослав Јанковић бележи све или готово све о чему је Андрић ћутао целог свог живота - наводи Дмитровић.

Други рецензент Иван Златковић истиче да је роман "Посљедња ноћ фра бега Иве Андрића" једна је од најдубљих и естетски најсупјешнијих литерарно-критичких анализа Андрићеве личности и његовог књижевног опуса, али и "наших овешталих формула, табуа и заблуда о историји, политици и идеолошкој иконографији".

Мирослав Јанковић рођен је 1949. године у Сарајеву, гдје је завршио Филозофски факултет и до рата 20 година био новинар и уредник у "Ослобођењу".

У току и након рата радио је у више београдских редакција, а дио радног вијека провео је и у издаваштву.

Осим више књига из области публицистике, аутор је романа "Писма Матилди К." и књиге медитативне прозе "Кажем себи - Маргиналије о нама и другима", а писао је предговоре, рецензије, критике и приказе за многе књиге из области публицистике и књижевности.

Живи и ради у Сарајеву и Београду.