Доц. др Маријана Митрић са Катедре за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву данас је с јавношћу подијелила свој рад Посљедња сарајевска адреса Мома Капора.
Овај рад представљен је у оквиру манифестације "Момо Капор - чувар адресе".
ПОСЉЕДЊА САРАЈЕВСКА АДРЕСА МОМА КАПОРА
Са Капоровим књигама сам се сусрела чим сам постала члан одјељења за одрасле фочанске библиотеке. Било је то вријеме (говорим о крају деведесетих, почетку двијехиљадитих) када је књига још увијек била прозор у свијет, чак и тинејџерима. Није било booktok-a ни bookstagram-a, знало се да је најчитаније оно што је на столу испред библиотекарке, тек враћено, а тамо је увијек стајала хрпа Капорових књига. Бирала сам оне с лијепим корицима и женским именима – Зое, Уну, Ану. Ана је за моју генерацију била нешто као Кери Бредшо. Посебно ме привлачила једна књига с толико оштећеним корицама да сам вјеровала како ју је прочитао цијели град. Била је то Зелена чоја Монтенегра. Њоме ме је Капор као читаоца придобио за сва времена. Био је то осјећај као да читам неког новог и ни мало досадног Андрића. А онда сам уписала студије српске књижевности и за „лаку“ литературу скоро да више није било времена. Али је то било и вријеме када сам почела правити своју личну библиотеку, књиге за касније, оне уз које ћу се одмарати од испита. Тада су се у Сарајеву скоро на сваком ћошку могле купити књиге из похараних библиотека бивших становника овог града – ћириличне марку, латиничне двије, кутија или двије сарајевске Дрине, којих ћу се одрећи зарад књижевности. На пијаци иза Вијећнице купила сам „Хало Београд“. Латиница, а марку?! Срећна због доброг улова, кренула сам брзо са тезге. А онда ме продавац зауставио:
- Ћекај, бона, да ти то умотам. Ђе ћеш с тиме на Ћаршију?!
Помислих, сигурно је до Београда, не до Капора. Капор је наш, Сарајлија. Много година касније, када сам као нижи асистент слушала своје искусније колеге који су радили на пројекту Српска ратна књижевност и прочитала Сарајевску трилогију, постала сам донекле свјеснија зашто се с Капором није могло и још увијек не може на Чаршију. Зато ћу овом приликом говорити о књижевно-критичкој рецепцији Капорових дјела с посебним освртом на она која је писао и објављивао деведесетих година прошлог вијека.
„Имао је проклетство да све што напише и објави претвори у бестселерˮ говорио је Р. Ного. По образовању академски сликар, био је један од најпродуктивнијих и најчитанијих југословенских и српских писаца у другој половини XX и на почетку XXI вијека. Под уредничком палицом Златка Црнковића у Библиотеци модерне литературе ХИТ, издавачке куће „Знањеˮ, која је доминирала издавачком сценом у Хрватској и Југославији током 70-их и 80-их година прошлог вијека и у комерцијалном смислу, али и с обзиром на квалитет издања, Капор је објавио чак осам наслова. Роман Фолиранти продат је у 100 000 примјерака у неколико издања, у вријеме кад је уобичајени тираж других популарних аутора исте библиотеке (Маринковић, Сламинг, Шољан, Фабрио и др.) био између шест и десет хиљада. Његово књижевно стваралаштво чини четрдесетак наслова који су жанровски и тематски врло разнолики – књиге прича, збирке есеја, водичи кроз сликарство и литературу, романи, ратни дневници, путописи, новинске колумне, драмски текстови за телевизију, радио и позориште, филмски сценарији итд.
Књижевна критика није била наклоњена Капору колико читаоци. Након првих романа и збирки приповиједака, будући да је од стране етаблиране критике маргинализован и игнорисан, измислио је „митˮ о себи као лаком писцу. Радован Вучковић врло добро запажа да по разноврсности свога дјела и популарности у широкој публици Капор подсјећа на Ћопића некада. Ћопића је критика због велике популарности називала народним писцем. Одредницама „лакиˮ и „народниˮ покушало се наметнути мишљење како књижевност лако прихватљива многима баш и није завидног квалитета. Међутим, Света Лукић који међу првим критичарима користи термин „народни писацˮ, књижевнотеоријски аргументовано указује на иманентне естетичке вриједности књижевног израза, не само Ћопићевог већ и сваког писца овога типа, коме и Капор, по свему судећи припада.
Изузев А. Флакера, хрватског теоретичара и историчара књижевности, који га је у студији Proza u trapericama (1976) прогласио једним од најзначајнијих представника тзв. џинс-прозе у Југославији и такође хрватског, књижевног критичара и есејисте, И. Мандића као и Д. Ређепа, Капоровим дјелом се у то вријеме мало ко студиозно бавио. Радивоје Микић пишући осврт на роман Ивана 2001. године запажа:
Момо Капор, нема сумње, спада у писце који су дуго били у чудном положају. С једне стране читаоци су га прихватали (и то читаоци који припадају различитим генерацијама), а с друге стране критика је била крајње резервисана према овом писцу. Тек релативно недавно, могло би се рећи, дошло је до приближавања поларизованих ставова и Момо Капор је уврштен међу најбоље српске писце.
Нажалост, поларизовани ставови о књижевном дјелу Капоровом 20 и нешто година од Микићеве изјаве још се нису приближили толико да Капор добије заслужено мјесто класика.
Деведесетих година ХХ вијека у којима се распада Југославија и избија неколико ратних сукоба на њеној територији, дешава се и симптоматични заокрет у рецепцији Капоровог књижевног дјела. Најпопуларнији југословенски писац, поријеклом из Херцеговине, рођен у Сарајеву, који је живио у Београду, а био аутор загребачког „Знањаˮ – морао је да се опредијели. И он је то учинио. У крвавим сукобима дотадашњих сународника отворено се ставио на српску страну:
Иво Андрић је рекао да писац мора да буде уз свој народ, макар он и не био у праву. А мој народ је био у праву (Капор 2000: 14).
У интервјуима је често наглашавао како нико није изабрао тим за који игра, већ се родио у њему и да је патриотизам ствар кућног васпитања. У рату је учествовао као ратни репортер. Сматрао је како му је дужност да свједочи о страдању свога народа. Све виђено и проживљено у том времену смјестило се међу корице књига: Леп дан за умирање, 1999; Смрт не боли, 1997; Последњи лет за Сарајево, 1995; Хроника изгубљеног града, 1996; Чувар адресе, 2000; Ивана, 2001. итд.
Нова времена донијела су и нову тематику: рат у Хрватској и Босни и Херцеговини, егзодус Срба из Сарајева, санкције, изолација, бомбардовање итд. Ту промјену тематике Б. Стојановић је сликовито назвао „од џинс прозе до прозе у маскирној униформиˮ или „устаничка проза“, a Т. Панчић „од лаке прозе до тешке артиљеријеˮ. Међутим, изузев тематског искорака и нешто наглашенијег родољубивог става, у његовом приповиједном методу није се ништа измијенило. Д. Хамовић овај заокрет од урбаног писца ка националном врло аргументовано, имајући у виду цјелокупно дјело, објашњава као идентитетски проблем. Наиме, сви Капорови ликови прелазе дугу путању одрастања и зрења драматично се суочавајући са многим идентитетским изазовима, посежу за ослонцем у генерацијском, потом у породичном и предачком, националном идентитету. Значи, како наративни субјект стари, тема прелази на шири колективни степен. Наведено је посебно уочљиво у прозама с тематиком из рата у БиХ деведесетих година ХХ вијека.
Нова тематика привукла је нове читаоце. Бављење озбиљним темама какве су рат и идентитет, интертекстуалним односима са библијским текстовима, Андрићевим и другим, те нешто сложенијим наративним поступцима, Капорова дјела привукла су и озбиљније и темељитије критичаре. С друге стране, они који су афирмативно читали раног Капора и његову урбану прозу врло гласно почињу осуђивати такав поетички заокрет. Његов патриотски ангажман углавном није наилазио на одобравање. Деведесетих су из Сарајева и Загреба на његову адресу стизале бројне оптужбе – како је ратни хушкач, великосрпски пропагандиста, идеолог геноцидне политике, итд. Ни добар дио српске јавности у томе није заостајао. Капор је по њима своју урбану Ану „шутнуо у доњи део леђаˮ зарад четничке браде. Читана идеолошки, мало и површно, резолутно критикована и оцјењивана негативно или пак неосновано хваљена, Капорова књижевна дјела писана и објављивана у назначеном периоду вишеструко су испаштала и испаштају. Ранко Поповић је то одлично објаснио:
Наиме, у времену оштрог сукоба постјугословенских новодржава и идеологија, махом криптокомунистичких, Капор је у очима многих дотадашњих читалаца постао писац који је издао себе, и то само зато што је као човјек стао без остатка под рођено име и презиме. Умјесто хипокористичног, свеприхватљивог Мома почео се појављивати и епски Момчило, кога су могли прихватити само они који су сачували нешто слуха и насљедне симпатије за епску ширину и тврдину.
На примјеру Сарајевске трилогије, његовог тестаментарног дјела, покушаћемо укратко показати како је то читан Капор посљедњих деценија.
О Сарајеву је писао у романима Провинцијалац (1976), Последњи лет за Сарајево (1995), Хроника изгубљеног града (1996), Чувар адресе (2000) и многим приповијеткама, а неке од њих су се смјетиле у збирку Сарајевске приче (2000). Под називом Сарајевска трилогија објединио је романе Посљедњи лет за Сарајево, Хроника изгубљеног града и Чувар адресе. У једну смисаону цјелину ове романе повезује хронотоп „лепог и несрећногˮ града Сарајева, које је уједно и њихов главни јунак. Узимајући у обзир хронологију дешавања у њима исприповиједаних, аутор је на прво мјесто ставио, иако посљедњи објављен, роман Чувар адресе, у коме говори о ликовима и догађајима из живота Сарајева педесетих година ХХ вијека, док у другом и трећем дијелу Трилогије у специфичном интертекстуалном дијалогу са дугом прошлошћу града тематизује и Одбрамбено-отаџбински/Грађански рат у Босни и Херцеговини.
На питање новинарке Биље Радић зашто је написао књигу о Сарајеву, граду кога више нема, без сумње потресено и врло емотивно, између осталог каже:
За Сарајево ме везивала само једна ситница – да сам рођен у њему! Кад се све сабере, ја сам кратко живео у Сарајеву. Од мојих 60 година, живео сам у Сарајеву дванаест година. Али сам одлазио у Сарајево, тамо су ми живели отац, па бака, па моји пријатељи… то су оне пресудне године, она лета кад се обликујете као личност, кад вам се догађају све лепе ствари, све важне ствари, прва љубав, прва девојка, тајна места… (1996: 13).
Одговор је готово очекиван, јер заиста мало је писаца који су одољели изазову родног града те му нису посветили ни један редак у својим опусима. Сарајево је било његова опсесивна тема, носталгична оаза, топло мјесто које га је чувало. Улице свјетских градова мјерио је његовим сокацима. Много је писао о њему, не би ли се те опчињености ослободио. Пишчев однос према родном граду је амбивалентан – сентименталан је у оним случајевима када говори о некадашњем грађанском духу овога града, а када се дотакне савременог тренутка зна бити врло оштар и критичан.
Познавање духа града у коме је врло кратко живио импресивно је. У Посљедњем лету за Сарајево, слику града даје чак из три перспективе – одозго, са неба, изнутра и из подземља, испод свега. Ова трећа је најкомплекснија, будући да наратор осјећа како се дубоко испод наслага историје и заједничког полувијековног мирнодопског живота, буди „притајена звијер ратаˮ. То могу осјетити само рођене Сарајлије. У оваквом сликању града, Капор је на андрићевском трагу. Фрустрација због губитка родног града, истина, зна се пројавити као зла воља, осветољубивост, па и мржња, али увијек у тијесној вези с љубављу:
Ма колико дуго живео изван тог града, Деспоту је он био као угравиран у целокупно његово биће оном неизбрисивом линијом која дели дубоку љубав од страсне мржње. Знао је, ма где живео, увек ће му недостајати колевка града у котлини где се тачно не распознаје на ком месту престају светла стрмих махала што се пењу уз брда, а где започињу звезде (Капор 2000: 21).
Нажалост, Капорову комплексну слику Сарајева дату највећим дијелом у роману Последњи лет за Сарајево многи нису могли или нису жељељи разумјети. Роман су прогласили „романом освете, урбицидним романом, књигом-пљувачком, којом Капор сарајевомрзац гађа свој родни град“; „Momo Kapor, rođeni Sarajlija, autor je najstrašnije knjige o tom gradu. Posljednji let za Sarajevo roman je destilirane mržnje“. Капор је оптужен како је свој лични сукоб са родним градом успио да подметне као колективни: „Neko u Sarajevu je, izgleda, silno uvredio mladog Momu Kapora; toliko silno da i gotovo stari Momo Kapor još uvek ima volje da se sveti ovom graduˮ. Доказивало се како Капорова мржња није лична, него „kolektivna i ratna mržnjaˮ и да је он овом књигом ратовао против свога и себе самога. Роману су одрицали сваку естетску вриједност и сматрали да он може да послужити само као „logistička podrška veselim paljanskim Pretvaračima Ognjišta u Oganjˮ. Капор је у очима оваквих читалаца остао писац неких од најнижих и најбестиднијих страница савремене српске прозе надахнуте актуелним ратом.
Много је комплекснији Капоров однос са родним градом, градом у коме му је погинула мајка штитећи га за вријеме бомбардовања 1941, у коме је провео тужно ратно и сиротињско дјетињство и младићство, о коме је топло писао, а које га је још седамдесетих протјерало, него што га види идеолошки читаоци. Сарајево је за Капора до посљедњег даха остало лијепо мјесто и носталгична разгледница.
Једино је Игор Мандић, одани читалац и најбољи познавалац Капорова дјела, упозоравао колико су овакве дисквалификације опасне: „kad jednom prasnu, zloćudne se etikete kvače kao čičak za runo ovacaˮ; „Jednom lansirana, etiketa veselo leprša od jedne niske duše do druge: čovjeka najprije pljuneš, pa onda zalijepiš etiketuˮ.
Ријетки су они попут Мухарема Баздуља који су у рату ишчитавали Фолиранте и који нису дозвољавали да им Капоров патриотски ангажман поквари „доживљај“ и других предратних романа. Међутим, и Баздуљ је када је ријеч о роману Последњи лет за Сарајево, замјерао Капору што је „svoju ganutljivost etnički filtriraoˮ, што је „odlučio da mu srce kuca samo za svoje plemeˮ и што је само „za njegove pripadnike sačuvao ganutljivostˮ. Дакле, замјерао му је једностраност, али није стекао утисак како је „злогласни“ Последњи лет за Сарајево књига мржње према том граду као таквом.
Капорова оштрица у Последњем лету за Сарајево уистину јесте усмјерена је на град, који га и јесте повриједио, игнорисао (ниједна му књига није објављена у њему, ни једну изложбу није имао тамо), а на крају је под пријетњама батинама и протјеран из њега 70-их, и није само лична, јер бројни су његови сународници у овом граду прошли и горе од њега. Сјетимо се случаја пјесника Рајка Нога. Али та оштрица ријетко је усмјерена на појединце, које именује, и никако на цијели један народ. Уосталом, ко је пажљиво читао добро зна да је Капор у својим дјелима вјешто и с великом топлином извајао ликове и племенитих муслимана широких видика какви су нпр. Хајрија Пита, Сеад Фетахагић и Зуко Џумхур. Тај прогон се наставио и наставља.
Ево једног сликовитог, у ствари најсликовитијег, примјера екстремно политизоване рецепције Капоровог дјела. Босна и Херцеговина никада није доставила приједлог десет романа који би у оквиру пројекта Форума словенских култура били штампани у едицији „Сто словенских романа“ и преведени на велике свјетске језике. Жири из Федерације БиХ (Е. Казаз, М. Стојић и М. Џелиловић) су колегама из Српске (Р. Поповић, Д. Певуља и Ж. Грујић) замјерили што су за штампање предложили Капоров роман Хроника изгубљеног града.
Капору се највише замјера једностраност у приказивању ратних страдања, недостатак дистанце и фронтовска перспектива. На самом почетку грађанског рата у БиХ у свијету је створена медијска слика која се првенствено ослањала на перспективу бошњачког народа – „српски агресори“, „брадати србочетници“, „кољачи“, опсјели су Сарајево и једини циљ им је уништити град и његове незаштићене становнике, анационалне, „грађане свијета“. Сарајево је од себе покушавало направити Гернику, говорио је Капор. У раду О туђини, туђинству и туђинима („Мит о Сарајеву” и његова сјенка) С. Кнежевић многобројне књиге, филмове и легенде произашле из овакве медијске слике града обједињује под називом – лажни Валтеровски Мит о Сарајеву. „У Миту о Сарајеву овај град је идилични мултиетнички и мултикултурални простор у коме се сви воле и у коме су своје различитости и специфичности подредили заједничком идентитету Сарајлија из чега на ширем нивоу произлази државотворни босански идентитет“. Срби, свјесни да је рат произашао из тежње да се БиХ осамостали и муслимани тиме потврде као стари државотворни народ, нису дозволили да им се наметне, а за то су коришћена сва могућа средства, нарочито медији, ни идентитет Сарајлија ни „грађана свијета“, ни тзв. „босанска нација“ те су због тога у свјетској јавности виђени као једини и искључиви кривци за рат у Босни. Таква слика Сарајева у свијету до данас је остала суштински непромијењена, чак и додатно учвршћена пресудама међународног суда за ратне злочине. Без икакве критичке дистанце створена је црно-бијела слика која се данас назива историјом.
Писци попут Капора који су говорили и о српској страни рата у овој осјетљивој средини, која покушава и даље да привидно функционише као мултикултурна и мултиетничка (при чему не треба заборавити да је у њој српска компонента заступљена тек са пар хиљада људи, јер их је преко 100 000 протјерано) непожељни су. Рећи ће то и сарајевски новинар Данијел Хаџовић, прошле године у емисији Александре Ружић Тољ „Чији је наш Капор?“ емитованој баш некад почетком марта прошле године, у вријеме одржавања манифестације „Момо Капор: Чувар адресе“.
Због његових ставова он је апсолутно непожељан у Сарајеву. Без обзира на оно што је било прије тога и на дјела која нису била политична прије 90-их година ствари које је писао о Сарајеву заиста су претешке да би се он данас у Сарајеву могао сматрати неким пожељним писцем.
На питање: „Је ли у реду да један град одбаци писца који пише нешто што му не одговара?“, он каже да јесте јер с обзиром на трагедију коју је Сарајево преживјело и како се Капор односио према њој, нереално је очекивати било шта друго.
Капорова слика рата у БиХ није могла бити друкчија но једнострана, а то свакако не значи да је она мрзилачка или пропагндна, што и сам каже:
Види, ја не покушавам да осудим никога. Ја нисам судија. Ја сам писац. Покушавам да разумем. Ја нисам геостратег или политиколог. Ако сам више писао о овој страни – па, тамо сам и био. Зато се надам да ће они који су напустили своје градове и села, своја гробља, наћи свога писца који ће све то да опише. Бог ме је задужио за ову страну – презименом, језиком, пореклом, немам ништа против да се појави нека генијална књига која ће показати и ту страну истине, а коју ја не познајем. Ако нешто не познајем, ја о томе и не пишем, што не значи да то „нешто“ мрзим. Мржња није мој алат. Мој алат је разумевање. Не можете да кажете да било који лик из романа мрзим (Капор1997: 42).
И није нама битно само то што је Момо Капор писао о српској страни рата, битније је то што је о њој писао квалитетно, ријеч је о добро промишљеним књижевним поступцима, интертекстуалним прије свега са највећим дјелима свјетске, српске и па у крајњој линији и босанско-херцеговачке, књижевности и културе, пластичним ликовима и племенитим идејама. Показују то и доказују, нажалост широј јавности мање познати, научни радови академика Бранка Летића, академика Јована Делића, академика Ранка Поповића, Драгана Хамовића и многих других, међу којима је највише оних који су чланови породице Универзитета у Источном Сарајеву (надам се да ће ми колеге опростити што их овом приликом не могу поименце набројати) који ће Капору обезбиједити значајно мјесто у некој будућој историји српске књижевности.
Међутим, поменуту академску породицу Момо је осим својим књижевним дјелом задужио на још један, дубоко људски и интимни начин. У периоду од 2000. до 2005. он је био визитни професор Филозофског факултета на Палама. Својим присуством и инспиративним предавањима помогао је стварању и уздизању једног новог академског амбијента. Они који о томе желе знати више могу на порталу Слободна Херцеговина прочитати надахнути и топли текст тадашњег декана Факултета проф. Милована Пецеља.
Дара Секулић, велика српска пјесникиња и силом прилика прогнаник и скитница од немила до недрага, пјевала је о свом посљедњем (само)изабраном завичају у Источном Сарајеву у пјесми „И ја имам Сарајево своје“. И Капор је као и она пронашао своје Сарајево и Филозофски факултет на Палама је био његова посљедња сарајевска адреса. Требало је мало времена да овај град поодрасте и да сазри као култура, па да путем једне овакве манифестације покажемо колико смо све ове године били захвални Мому и колико смо брижљиво чували његову адресу. Наставићемо да то чинимо и убудуће.
Филозофски факултет Универзитета у Источном Сарајеву, Пале 3. 3. 2025. године
