Наставник руског језика Лазар Петровић из села Церница општина Гњилане каже да је веома поносан на своју дјецу, која се једино друже у школи и живе у строго контролисаним условима.

Новогодишњи и божићни празници у енклави на Косову и Метохији потпуно се разликују од празника у другим мјестима истиче овај млади момак, који поред огромних притисака не жели да напусти свој породични дом у енклави.

- После петнаест година дочекао сам Нову годину у Београду и велика је разлика у односу на дочек у енклавама. Немамо дугорочне планове за бољу будућност – каже Петровић, који истиче да је данас у односу на раније периоде за нијансу боља ситуација пред Божић.

– Нисмо сигурни да можемо да остваримо обраде због свега тога што се дешава. Наставник сам руског језика у Церници, где сада има око осамдесет Срба. То је село које је дало седам жртава и познато је као синоним страдања Срба – каже Петровић, који наводи да живе окружени Албанцима.

Како наводи иако комуникација између Срба и Албанаца постоји, неопходан је стални опрез.

- Има неке комуникације са њима, међутим, њихова смиреност, повученост и слабо кретање по нас су увек били кобни – каже Петровић који наводи да посљедња догађања на сјеверу Косова дјелују страшно и уносе додатне немире.

- Људи се надају свјетлијој будућности, а ми сваког јутра чујемо нову вијест о борби на сјеверу да се задржи оно што је наше. Никоме није до рата. Сама ријеч рат – сви знамо какви су то губитци. Што се тиче Албанаца, чуо сам их како прчају о барикадама и рекли су да нико не жели рат, нису спремни на то, већ имају своје фирме. Свако жели да ради свој посао. Десило се и да је мојим другарима био покварен ауто, група Албанаца је пришла и помогла му. Нисмо сви исти, постоје људи који желе да наставимо да живимо нормално – каже Петровић, који наводи да се и данас сви буде са истим мислима као и раније:

– Напади су оставили велики траг код свих. Када бих рекао да нема страха, слагао бих вас. Страх, опрезност где се крећемо, да ли је неко у нашој близини. Ту енклаву коју имамо морамо пажљиво да користимо – каже Петровић.

Трагедија која је потресла цијело село прије 22 године је смрт његовог четворогодишњег брат Милоша којег су Албанци убили, а Петровић каже да је тај догађај промијенио све.

- Тешко је било за нас, тешко је било за све људе у селу. Пао је први мрак и он је чекао да му стриц изнесе сладолед. Био сам на мосту и све гледао, кренуо је рафал, мене су покупили да ми се нешто не деси, а само сам ујутру чуо да је преминуо – каже Петровић.

Једна особа је била ухапшена, али врло брзо пуштена.

– Виђамо га, живим тамо и не бих да се замерам, али се надам да ће истина наћи свој пут. Али како године пролазе мислим да ће то тешко бити. Прије рата били смо у добрим односима са Албанцима, неко је страдао само зато што је отишао да чува овце, али је био Србин – каже Петровић.

Његови никада нису пристали да оду из Цернице, а како каже о томе се не прича.

- И ја сам као они, мислим да никада нећу отићи одоздо. Свакодневница је да се забављају тако што нама загорчавају дан – каже наставник руског из Цернице.

– И дјеца у енклавама живе у потпуно ограниченим условима, а све што прочитају на интернету дубоко их узнемири. Дјеца се окупљају само у школи, после кућа, живи се у ограниченим околностима. Када је било тензије на сјеверу, осјетило се и међу децом узнемиреност. Њима свака вијест звучи као истина, што поново враћа страх међу људима – истиче за Прву телевизију Лазар Петровић, који се бави и хуманитарним радом, преноси Блиц.