У општинском магацину је требовало 100 литара нафте. И у Ужицу је била криза за гориво, УН санкције Србији још нису биле посве укините, али предсједник општине је старином из Сарајевског поља, и хтио је да подржи сваког суграђанина који је желио да помогне Србима у Сарајеву.

Њих сто осамдесет хиљада прије неколико мјесеци Милошевић је гумицом избрисао.

Туђман је ризковао међународне санкције за Хрватску и ескалацију рата са Бошњацима због четрдесет хиљада Хрвата у Средњој Босни. И сачувао их је.

Милан Видић је наточио нафту у свог "мерцедес -кипера" и преко Кремне упутио се у Босну.

За Србију, преко Дрине све је Босна.

Снијег, мраз, вјетар. Бијела пустош. Залеђени кривудави друм између Вардишта и Вишеграда, срећом, био је празан. На колоне разних превозних средстава наишао је тек из Вишеграда, према Романији. Камиони, путничка аута, запреге, санке, ручна колица, пјешаци. Унезвијерени људи, налик на зомбије, тјерали су испред себе понеку кравицу или овцу, носили завежљаје прња и мртвачке сандуке. Послушно и ћутке склањали су се у цјелац да прође "мерцедес-кипер" за ужичким регистарским таблицама.

То Србија хита да помогне Републици Српској.

На Палама, код "Фамоса" било је мјесто окупљања камионџија. Ужице, Чачак, Лозница, Зворник, Бијељина, Соколац...Малко Короман је распоређивао ко ће у Илијаш и Богошћу преко Хреше, а ко на Илиџу и Хаџиће низ Требевић. Чекајући свој распоред Милан Видић је слушао искуства других возача. Они већ седмицама извлаче сарајевске Србе из ратом одбрањених српских квартова. Допале му се шоферска приче.

"И ја ћу тако!"

Короман га је одредио у групу за Илиџу. Само да се на Кули јаве Ћени Шеховцу. Он ће им дати детаљан распоред и по 100 литара нафте.

Син јединац Маринка К, нa почетку рата се вратио из Беча и погинуо је девети дан послије свог двадесет четвртог рођендана. Маринку К. је сад било свеједно коме су у Дејтону допали Илиџа и Касиндолска улица. Он је био спреман и да иде и да остане. Његов живот више није имао смисао. Ћиза и Гаринча есхумирали су му сина и донијели га пред кућу. Из мртвачког сандука од јефтине иверице циједили су се крв и вода. Тета Илинка је поново кукала за сином. Није дозволила да мртвачки сандук покрију обичном церадом. Донијела је најбоље ћебе. Срећом, рани вечерњи мраз је брзо заледио садржај сандука. И јецаје тета Илинке. И сузе чика Маринка К. У кући у Касиндолској улици, уз жижак и суботичку отров ракију од метил алкохола, Ћиза и Гаринча су чекали да помогну утоварити камион.

У двориште чика Маринка К, с првим мраком, у "мерцедес-киперу" дошао је Велики Теша. Фармерке, војничке чизме, плава јакна. Пред силазак из кабине попио је таблитеу за смирење и сам себи још једну дао ињекциј инсулина. Треба поднијете мајчин плач за јединцом.

- Добра вече! - Велики Теша је набацио безбрижни осмијех у покушају. - Како си чика Маринко? Како је тета Илинка? Воздра раја.

- Помаже Бог, браћо Срби. - поздравио је Милан Видић.

- Добра вече. - отпоздравили су присутни.

Велики Теша пољуби тета Илинку. Она на сто стави нарезаних месних нарезака, а чика Маринко још двије чашице за ракију.

- Чика Маринко, овога господина је послао Ћена да те пресели.

- Хвала команданту Ћени. - благосиљала је и крстила се тета Илинка.

- Где вас треба иселити? - питао је Милан Видић.

- У Вишеград. Има неки колективни центар. Обећали су нам собу. Ако не слажу.

Био је рат у Југославији.

Није сваки рат исти.

Није свакоме рат исти.

Владивосток није као Стаљинград. Хвала Богу што није. Али није. Само лоши људи и фићфирићи који не разликују образовање и памет изједначавају Владивосток и Стаљинград.

- То ће вас коштати хиљаду марака и сто литара нафте.

Милан Видић је научио лекцију шофера с паркинга испред "Фамоса" на Палама.

Милан Видић је из Ужица и није знао да је само на кућу чика Маринка К. у Касиндолској улици пало више граната него на цијеле Пале и на цијелу опјевану Романију.

- Пуно је Србине.

- Толико је. Узми или остави.

Ратничка плата тих година је била двадесет четири марке.

Плата возача у Србији кретала се од осам до двадесет марака.

- Зар то није хуманитарно? Џабе?

- Нема џабе ни код старе бабе.

Побједнички се церекао Милан Видић.

" Они немају избора!"

Ћиза испод стола стави руку на Гаринчино кољено и очима му даде знак да буде миран.

- Ја имам само четристо марака. То сам сачувао кад је командант Гарде, Шале, дијелио породицама погинулих бораца.

- Имаш ли пиштољ? - питао је Видић.

Тих година Шиптари с Косова и Метохије нису жалили новаца за оружје.

- Имам пушку.

- Аутоматску?

- Полуаутоматску.

- Шта ће ми она.

Гаринча је пиздио. Љутито је гледао у Ћузу. Овај је и даље изгледао смирено. Као да није чуо дијалог.

- Имамо пиштољ од покојног снина.

- Да видим - Милан Видић је био потомак старе трговачке породице.

На зиду изнад витрине висиле су окачене синова фотографија и указ о одликовању потписан од доктора Караџића.

- Е мој Радоване! Брате мој!

Чика Маринко тешко уздахну и из горње фиоке витрине извади у крпу замотан пиштољ. Шпанска "Љама". Дуга деветка. Милан Видић никад није видио такав пиштољ. Очи му зацаклише.

"Нећу га продати. Да имам на се хвалишем на сабору."

- Може, тај пиштољ, четристо марака и сто литара нафте. То је ко за вас иначе другима не бих.

- Пиштољ нећеш добити - први пут Ћиза се умјеша у разговор. - Сад ће те Велики Теша одвести да преспаваш, а ујутро дођи на утовар и по хиљаду марака и нафту.

- Али...

- Нема али, чуо си. Теша, води брата Србина на спавање у мјесну заједницу.

За Великим Тешом и Миланом Видићем Ћиза и Гаринча су изашла у звјездану сарајевску ноћ. Обојица су пољубила тета Илинку.

Фебруарски мраз је ледио срца.

Милан Видић је осјећао леденице.

Дуге су, предуге, фебруарске ноћи.

Пред свитање Ћиза и Гаринча су дошли пред пјесну заједницу, на силу отворили "мерцедес- кипер", упалили га преко жица и одвезли у Кисељак. Хрвати су камион платили пет хиљада марака. Хиљаду марака и сто литара нафте Ћиза је сутрадан дао чика Маринку К. да плати транспорт до Вишеграда и још сто да плати укоп сина на вишеградском гробљу. Хиљаду марака дао је тета Илинка да имају за живота, тамо, у избјеглиштву. Преостале мараке Ћиза и Гаринча су потрошили у елитној јавној кући код Карабаје на Мејташу.

На раскрсници, кад се пређе мост преко Дрине, "ман" чачанских регистарских таблица скренуо је десно, низ ријеку, према "Вилиној власи". Тамо је за песто марака чика Маринко К. од старосједиоца из Вишеграда купио изгорјелу напуштену кућу. На каросерији "мана" поред залеђеног мртвачког сандука прекривеног најбољим ћебетом, били су сложени прозори и кров са куће у Касиндолској улици. Путници у кабини, возач, чика Маринко К, и тета Илинка, слушали су радио и нису видјели како на скретању лијево Милан Видић стопира. Залеђени друм од Вишеграда према Ужицу био је пуст.

Пише: Жељко Пржуљ