У четвртак, 6. августа, навршава се 85 година од страдања Пребиловаца, једног од највећих стратишта над српским народом у Херцеговини током Другог свјетског рата.

Тих августовских дана 1941. године из села су одведене стотине жена, дјеце и стараца. Без икакве кривице, доведени су до јаме Голубинке код Шурманаца и живи бачени у њену дубину. У свега неколико дана угашена су читава презимена и породице, а Пребиловци су постали симбол српског страдања у Херцеговини.

Када се говори о том злочину, једно име увијек се издваја – Иван Јовановић "Црни".

Рођен 1902. године у Шурманцима, доласком НДХ ставио се у службу усташког режима. Историјски документи и пресуда Окружног суда у Мостару потврђују да је био међу главним организаторима хапшења, одвођења и убијања српских цивила из Пребиловаца и околних села.

Свједоци су годинама касније описивали како су колоне жена и дјеце, под стражом, вођене према јами из које није било повратка. Тај злочин није био посљедица ратне борбе. Био је планско убијање цивила само зато што су били Срби.

Након слома НДХ 1945. године, Јовановић није одмах одговарао за своја дјела. Прикључио се партизанима, а послије рата живио је подаље од Херцеговине, скривајући своју прошлост међу Србима у Војводини и представљајући се као обичан човјек, на све Србин.

Ипак, правда га је стигла. Ухапшен је 1956. године, а годину касније изведен пред Окружни суд у Мостару заједно са групом других оптужених. Током суђења саслушани су бројни свједоци и изведени докази који су потврдили његову улогу у злочину.

Суд га је прогласио кривим и осудио на смртну казну вјешањем, док су и поједини његови саучесници осуђени на смрт или дугогодишње затворске казне.

Казна за једног човјека, међутим, није могла вратити више од осам стотина невино убијених Пребиловчана. Није могла вратити дјецу која никада нису одрасла, мајке које нису дочекале своје синове, нити села која су остала без живота.

Али трагедија Пребиловаца није завршена 1941. године. Након више од пола вијека, из херцеговачких јама извађене су кости невино пострадалих и достојанствено положене у Спомен-цркву у Пребиловцима. Умјесто да коначно пронађу мир, њихова судбина поново је постала трагична. Током 1992. године Спомен-црква је минирана, а мошти пребиловачких мученика поново разасуте. Тако је над жртвама злочина из 1941. године почињен још један злочин – скрнављење њихових посмртних остатака.

Зато Пребиловци нису само мјесто бола. Они су симбол страдања, али и васкрсења, симбол народа који је два пута у истом вијеку оплакао исте жртве. Осамдесет пет година касније, наша је обавеза да чувамо истину и успомену на невино пострадале. Не због освете, већ због правде. Не због мржње, већ због поштовања према жртвама и опомене будућим покољењима.

Јер народ који заборави своје жртве и своје мученике, прије или касније заборави и сам себе. А Пребиловци нас уче да истина може бити прешућена, али никада не може бити заувијек ућутана.

Аутор: Велибор Д. Миливојевић