Масовни егзодус грађана Сарајева српске националности који су са собом понијели ексхумиране остатке својих најмилијих био је догађај без преседана у историји грађанских ратова, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године.

Ако је референдум одржан 29. фебруара 1992. године био повод за рат, Дејтонски мировни споразум, формално потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, био је повод за велики егзодус Срба из Сарајева, од јануара до марта 1996. године, пише у Извјештају.

Након Дејтонског споразума, Срби у сарајевским општинама /Грбавица, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Рајловац, између осталих/ које су, у складу са овим споразумом, припале муслиманско-хрватској федерацији, због ступања на снагу тадашње политике која је имала за циљ потпуно уништење српске заједнице у дијелу Сарајева под контролом муслимана, једногласно су одлучили да напусте град /своје куће, станове и имања/, јер нису имали другог избора.

Такође, са собом су понијели тијела својих најмилијих, која су извадили из локалних гробница јер су се плашили да ће њихови гробови бити оскрнављени.

Двадесет осам година након Дејтонског споразума којим је окончан сукоб и престанка непријатељстава у БиХ и даље постоји истакнути наратив који карактерише Србе као својевољне, окрутне агресоре који нападају углавном невине Бошњаке и у мањој мјери Хрвате.

Ова верзија је створила предрасуду и у званичним агенцијама, попут судова, и у наводно неутралним невладиним и међународним организацијама, попут ОЕБС-а.

Дугорочне посљедице по дотичне народе и државе, по силе којима је стало да се мијешају у те послове, као и по свјетско јавно мњење у цјелини, далекосежне су, а вјероватно ће се још више проширити у будућности.

Врло је мало вјероватно да ће се бивше југословенске државе у било ком тренутку поново одлучити за удруживање у јединствену или конфедералну/савезну државу, сматрају чланови Комисије.

Они наводе да се српскохрватски језик, који је некада постојао на једном јединственом комуникацијском и културном простору у већем дијелу Југославије, подијелио на неколико "националних" језика /српски, хрватски, црногорски и бошњачки/.

Сваки од ових језика истиче своју оригиналност, па чак и да је потпуно различит од свих осталих. Језичко отуђење производи дугорочно етничко, културно, политичко и отуђење идентитета.

Тешки остаци непријатељства и сукобљених наратива о прошлости између различитих етно-вјерских група бивше Југославије дугорочно ће спречавати не само сарадњу и пријатељске односе између сада независних држава, већ ће и продубити неповјерење између њих, као што то чине неразумљиве и апсурдне контроле које су подигнуте на њиховим границама, на мјестима која су претходно била отворена и пријатељска, констатује се у Извјештају.