На данашњи дан, прије тачно 120 година, рођена је Десанка Максимовић, пјесникиња која је обиљежила наша дјетињства и из чијих смо стихова учили шта значи чиста и искрена љубав, коју ни вријеме ни смрт не могу да покваре.

И све до тренутка када је њено срце стало, 11. фебруара 1993. године, оно је куцало за једног јединог мушкарца, Сергеја Сластикова Калужанина, иако њега крај ње физички није било већ скоро двије деценије.

– Ја сам се удала за човјека којег је моје срце тражило, без обзира на то што је био сиромашан. У њему сам нашла оно што сам жељела – испричала је Десанка у интервјуу за НИН, годину дана пред смрт, те открила да не жали што нису имали потомство, јер су пјесме биле њена деца, а осјећај материнства проживјела је одгајајући бројну браћу и сестре.

Многи сматрају да је најљепше пјесме написала тек након смрти љубави свог живота. Једна од њих је и “Срећа”, која представља чисту исповјест њеног срца и јасан доказ о томе да је у Сергеју налазила срећу чак и када је напустио овај свијет.

У данашње вријеме, када је све лудо и брзо, а љубави се гасе тек што су плануле, лијепо је подсјетити се да може трајати и вјечно – само ако се жели.

Прочитајте још једном наглас ову пјесму и преиспитајте се – да ли сте икада тако вољели.

„Не мерим више време на сате,

ни по сунчевом врелом ходу

дан ми је кад његове се очи врате

и ноћ кад поново од мене оду.

Не мерим срећу смехом, ни тиме

да ли је чежња моја од његове јача;

срећа је мени кад болно ћутим с њиме

и кад нам срца бију ритмом плача.

Није ми жао што ће живота воде

однети и капљу мога живљења;

сад нека младост и све нека оде;

он је стао крај мене пун дивљења“.