Од памтивијека народ Сарајевско-романијске регије био је богат добрим људима и честитим, виспреним домаћинима. Планинска села до којих се, у не тако давна времена, најчешће долазило по излоканим макадамским путевима, понекад обичним шумским стазама и беспућима, својим суровим условима живота исклесала су нарочите људе, који су, прије свега били изузетно честити, вриједни радници и који су се знали ухватити у коштац са свим проблемима што их живот са собом носи, суочити се са изазовима и пребродити их...

Миленко са коњем Гораном /фото: Г. Каришик

У селу Бјелогорци, 16 киломатара удаљеним од Пала, скоро на самој граници са општином Источни Стари Град, живи породица Миленка Гавриловића. Од давнина се ови вриједни људи баве земљорадњом и сточарством.

Одвајкада су на овим теренима Гавриловићи радили све оне сеоске послове које су, иначе, обављали сви становници свих околних села. Косили ливаде ради сијена, водили стоку у брда на испашу, сјекли шуму, сијали, орали, јечам жњели, коњима вршили.....

Још од давних времена, далеко прије него ли је почела механизација, у  овим крајевима, најтежи послови обављали су се уз помоћ коња и волова. Запрегама или на самарицама су најчешће, превожена дрва, сијено, креч и све оно неопходно људима у селу, али и у граду. Стога су овдашњни људи били вјешти у раду с коњима и воловима.

У породици Миленка Гавриловића, од када се памти и зна, увијек су узгајани добри коњи. Миленков дјед Владо, чим је саградио кућу почео је товарити креч на самарицу и гонити на продају у Сарајево. И његов син Саво, Миленков отац, дуго времена гонио је креч на самарици, али послије женидбе је набавио коњска кола и на њих је товарио, поред креча, и превозио разну другу сеоску робу на сарајевску пијацу.

Такође, док су му синови мало порасли, горштак Саво је са њима двојицом превозио по Бјелогорцима, Брезовицама, Гобељама, Мразовцу дрва, дрвну грађу кад би који домаћин градио кућу и све оно што је људима потребно било.

Бјелогорци /фото: Г.Каришик

У неком ранијем периоду, прије него што је Миленко коњима почео извлачити шуму, његова породица је користила коње углавном за уобичајене сеоске послове. Међутим, коњ који је остао у најљепшем сјећању, не само његовом и његових укућана, већ и у сјећању комплетног овог краја био је Миленков коњ по имену Горан.

Горана је Миленков отац Саво купио давне 1987. године у селу Вучија Лука, од тада времешног домаћина Млађена Вулине. Горан је купљен као мало ждријебе старо три мјесеца, заједно с кобилом. Миленко, његов брат Ратко, отац Саво и мајка Цвијета, веома су се обрадовали лијепом, наочитом и умиљатом ждријебету.

Како је растао, Горан је вођен у шуму на извлачење дрва, балвана и у друге послове што се с коњима обављају. Био је одличан радни коњ. Међутим његова вриједност и све његове врлине показаће се у годинама које слиједе.

Након рата, Миленко се почиње активно бавити фурманским послом, али и прерадом дрвета. Имао је својевремено и по пет пари коња, али се временом тај број смањивао. Његов омиљени коњ дакако и најбољи у послу био је Горан. Могао је извући балване на мјестима гдје други коњи, а богами ни вјешти трактористи нису то успијевали.

Љепотан /фото: Г.Каришик

Не прође пуно времена док се не прочу глас о овој нарочито вриједној животињи у цијелој Сарајевско-романијској регији. Ускоро су почеле свуда код нас, али и у цијелој држави да се организују чувене штрапаријаде. Миленко је био редован учесник свих. Ниједан коњ није могао да се мјери са Гораном. Освојено је безброј шампионских пехара и медаља.

Коњ који је, рецимо, стар 15 година и више, сматра се престарим за рад у шуми, на извлачењу балвана, али и за било какав рад, а камоли за такмичења. Миленков Горан је све до годину дана, прије него што ће угинути од старости, освајао медаље на штрапаријадама, а вриједно је обављао и друге сеоске послове.

Године 2012. на штрапаријади у Бихаћу Горан је освојио прво мјесто у извлачењу балвана у лакој, али и у тешкој категорији. Побједио је много млађе и теже супарнике. Посљедње године свог живота, у 2015. години Миленко је Горана водио на неколико штрапаријада, али Горан више није освајао прва мјеста. Видно остарјелог Миленко га је оставио изнад куће, на једном прелијепом пропланку, да се одмара, послије напорних радова и такмичења....Једног јутра, под једним малим јасеном, Миленко је пронашао свог Горана угинулог.

Ту, испод тог јасена, уз помоћ радне машине, један Миленков пријатељ Горана је и укопао. Иза старог Горана је остало једно мало преслатко ждријебе, којем је Миленко, уз велику радост својих укућана, дао поново  име Горан. Млади коњ Горан је порастао. Личи по стасу, али и снази и раду на старог Горана. Миленко чека да он још стекне искуства, па ће га, ако Бог да, као и свог претходника, водити на штрапаријаде.

Поред коња и рада са њима, Миленко има и још једну велику љубав, а то је музика и пјевање. Миленко је иначе члан КУД „Црепољско“ Источни Стари Град, с којим је прошао многа такмичења у народној пјесми, кроз све земље бивше Југославије и Балкана.

Још као мали дјечак, а касније као ученик Миленко је волио романијску пјесму. Он и његов брат би гдје год су, као дјеца ишли радити и дружити се, али и кад су пјешке до Мокрог ишли у школу, имали су обичај  пјевати. Људи, које су сретали на путу до школе, су често застајкивали да би чули и да би се дивили пјесми ове двојице дјечака. 

Пјесма у кући Гавриловића одржала се до данашњега дана. И Миленкови синови, поред тога што оцу помажу у пословима уче пјевати од оца. Не само пјевати, него се уче и бити добри људи и цијењени домаћини.

У данашњем времену, времену брзог живота, гдје све мање има времена за породицу, традицију, здрав живот, ови момци могу слободно послужити као одличан примјер како данашња омладина треба вриједно да ради, привређује, уопште здравим животом да живи, у заједници са природом, што се у данашње вријеме све више и више цијени.

Насупротом таквом здравом начину живота са друге стране имамо стресан живот, у често пренасељеним, загађеним урбаним срединама. За разлику од града, на селу се, уз мало рада, може пристојно живјети.

Приредио: Горан Каришик