Шајкача је српска национална капа коју сељаци из централне Србије и данас носе. Материјал шајак се прави од вуне, те је шајкача згодна за ношење и љети и зими јер одржава константну температуру главе. Зими бочне стране шајкаче могу и да се спусте на уши.

Најчешће је сивомаслинасте боје, што асоцира на војску, али може бити и других боја – плава или тегет. Облик шајкаче помало подсјећа и на чамац, шајку. Сматра се да су сличне капе носили српски војници у аустроугарској пограничној рјечној морнарици – шајкаши.

Kапа име није добила по материјалу од којег је направљена, већ по српским граничарима у подручју Шајкаша. Име шајкача чува сјећање на српске борбене рјечне јединице припаднике службе Аусроугарске монархије са подручја Баната у 18. вјеку. Ови војници су називани шајкашима. Дјеловали су у водама Дунава, Тисе, Саве и Мориша на граници са Отоманским царством. Носили су капе које су обликом врло подсјећале на бродове који су називани шајкама. Не постоји податак о томе како су Срби из Шајкаша називали своје капе, али су оне убрзо преузете као дио војне униформе 1870. године.

Половином XIX вјека аустроугарска војска, као и друге европске војске, схватила је да шарене, накинђурене униформе које су се до тада носиле нису практичне за пољске услове, лоше се уклапају у околину и блато их брзо учини похабаним. Поред тога, непријатељ их лако уочи из даљине. Зато је аустроугарској армији направљена нова униформа. Капа је била шајкача.

Нова униформа се није допала владару Францу Фердинанду, па је урађено ново рјешење, а постојеће већ сашивене униформе је купила Србија у четврт цјене. Србија је у то врјеме често ратовала, а била је мала и сиромашна земља. Јефтине униформе су јој биле као дар са неба. До тада поцјепани и неуредни војници почели су да личе на праву војску.

Царска аустроугарска војска је неколико десетина година касније доживјела да је српска војска потуче баш у тим униформама. Српски војници су у великим биткама Првог светског рата на непријатеља јуришали под шајкачом. Постоје војничке и официрске шајкаче. Официрске имају и мали штитник изнад очију.

После опремања српске војске новим униформама 1870. први рат у којем се шајкача показала био је рат против Турака 1876–1878. Да би мобилизација (прикупљање војске за рат) била што бржа, народу, односно онима који су били под војном обавезом, подјељене су униформе да их држе код куће. Народ је почео да носи дјелове војне униформе и у свакодневном животу. Имати дио униформе на себи било је за понос јер ко има униформу, то значи да је он војник спреман за рат и јунаштво.

Срби су као дио мушке народне ношње тада почели да носе такозване бриџ (или бричес) панталоне –горе широке, а испод кољена се сасвим сужавају, и шајкаче. Добровољци из Балканских ратова и Првог свјетског рата из Србије преносе шајкачу и у друге српске крајеве, где се у већој мјери носи у Херцеговини и у Лици до и током Другог свјетског рата.

Шајкача се ни пред ким није скидала – ни пред краљем, једино пред Богом, у цркви. Била је то, а и данас је за онога ко је носи, капа за све прилике. Носи се према расположењу онога који је носи – натучена на чело, повучена назад на потиљак, нахерена, набијена на уши, зими са спуштеним бочним странама. У њој се чувају паре, држе затакнута писма добијена из даљине, њом се брише зној на раду у њиви. Лако се савија и може, по потреби, да се задене за појас, али и да се као мали шатор стави на лице за врјеме дремке у хладовини под дрветом.

Иако се данас носи много мање него некад, шајкача је и даље један од симбола Србије и Српства.