Српска војска се у Првом свјетском рату поносила најмлађим војником, касније наредником, Момчилом Гаврићем. Када је ступио у војску имао је осам година, а доживио 87. Најмлађи страдали борац Војске Републике Српске био је Споменко Гостић. Погинуо је 1993, а имао је само 15 година.

У Предсједништву Србије 2024. године постхумно одликован медаљом за храброст "Милош Обилић".

Ово је прича о Споменку – малом дјечак и великом хероју. Не постоји прича о херојима да не буди понос, и да иза ње не стоји тешка животна прича. Таква је и прича дјечака Споменка Гостића из села Јовићи крај Маглаја.

Имао је само 15 година. Почетком рата преминула му је мајка. Остао је са баком која је погинула у тим ратним данима.

Старији су га наговарали да оде у Београд, да му нађу смјештај и настави школу, али и да се склони из пакла, који тих година није био ни за одрасле, а камоли дијете.

Данас, кажу, није се родио тај који је Споменка могао да убиједи да остави село и свој Озрен.

Пут у војску

Желио је у војску. Међутим, није било војника, а ни команданта, који је Споменка желио у јединици, иако се стално враћао. Кажу, посустали су, јер како отјерати дијете које вам каже да нема никога осим војске и својих сабораца.

И тако је остао. Носио је храну и муницију, извлачио рањене војнике и све то са својим коњима које је обожавао.

Како је тада говорио Споменко Гостић, у војску се јавио добровољно.

- Да помогнем свом народу да се ослободимо од непријатеља - истицао је.

Сјећања на Споменка

Звали су га мали Вук. Био је дијете цијелог села. Кажу, весео – све га је интересовало. Старији причају да није мировао, а његови саборци и другови да је био одрастао човјек у тијелу дјетета.

Његов друг из дјетињства Далибор Трипић каже да је Гостић био добар и вриједан војник.

- Он је у тај рат ишао да помогне. Није био идеолошки затрован – да је некога мрзио или ишао да пуца и убија. Једноставно је био вриједан, носио муницију, рањенике и храну. Био је добар за помоћи, а тако је било и прије рата. Ко год да је нешто радио, Споменко је увијек прилазио и помагао - присјећа се Трипић.

Оставити дијете у војсци данас изгледа непромишљено. У та времена, дјеца су проживљавала све што и одрасли. Није било начина да их заштите и поштеде.

Страх, бјежање, убиства, па и дјеце. То је била њихова свакодневница.

Сам Споменко Гостић објашњавао је у тим временима како му је било у војсци.

- Имао сам случајева да сам нагазио на мину. Наишао сам и одбио ми се точак. Ово ми је друга рана и ту ме је гелер окрзнуо. Али, опет се све то савлада. Тукли су ме мецима. Морао сам пузати кроз канал, али и то сам издржао. И кажем да ми је добро и фино. Сарађујем са војском, спавам. Немам оца и мајку - говорио је Гостић.

Његови саборци данас причају да није одмицао од војске. Како је која јединица долазила, показивао им је ровове, носио храну и питао шта још треба. И сви су му, кажу, причали да постоји бољи живот, да треба да оде.

- Док рат траје ја одавде нећу. Ја ово не могу да напустим док год се не ослободимо - истицао је млади Гостић.

Није желио да напусти Озрен

Дијете војник и херој. Никада није отишао са Озрена. Ту се родио и погунуо.

Тог дана кад је погинуо, кажу, било је мирно. Споменко се шалио са војницима, смијали су се, и онда је пала граната.

Његов саборац Брано Миливојевић каже да му је тешко и да се присјети тих сцена.

- Што се каже, волио бих да то никад нисам видио, било ми је тешко у том тренутку. Пожалио сам што нисам ја умјесто њега -  рекао је Миливојевић.

Остало је записано и да је један новинар питао Споменка шта ће радити кад порасте. Одговорио је: Даће ми војска моје коње и кочију и помагаћу људима.