Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Момо Капор – чувар адресе

„А шта је то – љубав? Кад гледаш у звезде без разлога и кад поделиш жваку и кад поклониш цвет и уступиш љуљашку у паркићу када је на тебе ред да се љуљаш! Кад ономе кога волиш даш један гриз и кад поделиш са њим гуму за брисање на двоје и кад му даш један лиз! Кад нацрташ срце и унутра упишеш ваша два имена. Ако то није љубав, ја онда, стварно не знам шта је!“                                            
                                                                                                               Момо Капор

Писац, сликар и хроничар једног града

Српски књижевник, сликар и новинар Момчило Момо Капор важи за једног од најталентованијих српских интелектуалаца 20. вијека. Његове књиге читале су се „наискап“, а новине су се куповале због његових колумни.

Рођен је 1937. године у Сарајеву, као син јединац Бојане и Гојка Капора. О родном граду једном је рекао: „"Било је предвиђено да се родим, као и остали сликари, у Фиренци, али рода која ме је носила 8. априла 1937. године имала је принудно слетање у град Сарајево због густе магле која тамо увек влада. Тако је име тог лепог и несрећног града заувек уписано у све моје документе. Ма куда да кренем не могу побећи од њега."

Дипломирао је сликарство 1961. године на Академији ликовних умјетности у Београду гдје упознаје гимназијалку Ану Пјеротић, касније студенткињу психологије. Момо и Ана су се вјенчали 1964. године, а из овог брака родиле су се кћерке Ана и Јелена Капор.

Ликовна дјела која је створио нашла су се на изложбама у многим градовима – Њујорку, Харварду, Каракасу, Удинама, Женеви, Новом Саду и другим, а у Београду је направио само двије изложбе.

Поред слика које су се нашле на изложбама, његове слике представљале су и илустрације за многобројна литерарна дела која је створио.

Паралелно са сликарством, градио је богату новинарску и књижевну каријеру, а био је и аутор документарних филмова и телевизијских емисија. Радио је интервјуе са свјетским звијездама. Направио је велики интервју са Ериком Џонг, која је написала и објавила планетарни књижевни бестселер „Страх од летења”.

По његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова – „Бадеми с ону страну смрти“, „Банкет“, „Валтер брани Сарајево“, „Џоли џокеј“ и „Крај викенда“.

Године 1988. Момо Капор се разводи од Ане Пјеротић и исте године се вјенчава са Љиљаном Тодоровић.

Аутор је преко четрдесет књига. Осим романа и прича писао је драме, путописе, есејистичку прозу и бавио се илустрацијом. Његове књиге су преведене на многе стране језике.

Велику популарност код публике Момо Капор стиче кроз текстове Белешке једне Ане, које излазе у часопису „Базар“. Године 1972. Белешке једне Ане излазе и као књига.

Аутор је бројних романа међу којима су: Фолиранти (1974), Провинцијалац (1976), Ада (1977), Зое (1978), Од седам до три (1980), Уна (1981), Сентиментално васпитање (1983), Књига жалби (1984), 011 (1988), Зелена чоја Монтенегра (1992), Последњи лет за Сарајево (1995), Чувар адресе, као и бројних приповједака.

Посебно мјесто у његовом опусу заузимају дјела посвећена Сарајеву. У романима Провинцијалац, Последњи лет за Сарајево, Хроника изгубљеног града и Чувар адресе, као и у збирци Сарајевске приче, Капор је исписао књижевну хронику „лијепог и несрећног града“, који је уједно и главни јунак његове Сарајевске трилогије.

Последња књига Како постати писац објављена је 2010. године у издању Српске књижевне задруге.

Био је члан Сената Републике Српске и Академије наука и умјетности Републике Српске.

Књижевни критичар и академик Јован Делић оцијенио је да је Капор био „убица досаде и творац занимљиве литературе“, писац који је поштовао своје читаоце и писао управо за њих, а не за апстрактну, елитистичку публику.

Милисав Савић, српски је књижевник, књижевни историчар и преводилац,

О Моми Капору писац Милисав Савић говорио је са посебном наклоношћу, истичући да је дуго своје књижевне колеге замишљао на различите начине, све док крајем шездесетих година није упознао Капора. Тај сусрет промијенио је његову представу о томе шта један писац може бити.

Како Савић наводи, Капор је био „живи пример да писци могу бити лепи и шармантни, модерно обучени, бескрајно духовити“.

Трагедија мајке и потрага која је трајала цио живот

Најдубљи и најболнији траг у Капоровом животу оставила је смрт његове мајке. Током њемачког бомбардовања Сарајева 1941. године, када је имао само четири године, бомба је пала на кућу у којој су се склонили његова мајка, бака и још око четрдесет људи. Покривши га својим тијелом, мајка Бојана је погинула на лицу мјеста, спасивши сина који је једини преживио. Његов отац је у то вријеме био у заробљеништву у логору код Нирнберга.

Капор је читавог живота трагао за мајчиним гробом, о чему је писао и у својим романима о Сарајеву. Умро је не сазнавши гдје се она налази.

После 83 године на сарајевском гробљу „Свети Марко” пронађен је освештан гроб Бојане Капор, који је тада први пут посјећен у присуству Капорове супруге и његових пријатеља.

Задужбина „Момо Капор“

Супруга славног умјетника, Љиљана Капор, основала је Задужбину „Момо Капор“ у новембру 2010. године и установила годишњу награду из области књижевности и ликовне умјетности која носи његово име, као и фестивал „Момин круг“. Његове кћерке Ана и Јелена Капор основале су Фонд Момо Капор јуна 2010. године.

У априлу 2015. године „Политика“ је покренула иницијативу да једна улица у Београду добије име по њему,што је усвојено у јуну исте године.

У Србији је 2020. године објављена поштанска марка њему у част.

Момо Капор, умро је у Београду, 3. марта 2010. године на Војномедицинској академији, од последица рака грла. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Источно Ново Сарајево као чувар сјећања на Мому Капора

Свечаним откривањем спомен-табле Момчилу Моми Капору 2024. године у улици која носи његово име у Источном Новом Сарајеву започела је културна манифестација „Момо Капор – чувар адресе“, посвећена очувању сјећања на писца који је, без обзира на удаљеност и вријеме, заувијек остао везан за свој град и своју адресу.