Источно Сарајево је израсло тихо, из потребе човјека да ишчупане коријене поново повеже са земљом и негдје остане. Да нешто сачува и некоме припада.

Источно Сарајево израсло је из судбина људи који су, кренувши у неизвјесност и бесповрат, на празном простору подизали град који је дубљи од камена од којег је сазидан.

И зато овај град нису најприје чиниле зграде, него имена. Људи који су живјели скромно, у тишини стварали, учили друге и тихо вјеровали да сваки њихов труд има смисла, чак и онда када га нико не чује и не види.

Данас њихова имена носе улице које причају о човјеку, дјелима, времену и вриједностима које су надживјеле и њега и вријеме у којем је живио.

Управо зато покрећемо серију текстова посвећену знаменитим личностима чија имена живе на картама Источног Сарајева. Сваким новим текстом враћамо им живот и подсјећамо на вриједности које су носили и чувамо од заборава оно што је дио нашег заједничког насљеђа.

Мухамед Мехмедбашић – Србин муслиман бунтовничких коријена

Мухамед Мехмедбашић је рођен 1886. године у муслиманској породици у Стоцу, у Херцеговини, а изјашњавао се као Србин муслиман. Његов отац Мехмед је, иако раније дио османског босанског племства, био сиромашан. Мехмед се, са Мухамедовом мајком Нуром, повукао из из Сарајева пред аустроугарском окупацијом. Мухамедов деда, Ибрахим Мехмедбашић, био је ватрени противник аустроугарске власти и објешен је 1878. године, што је оставило дубок траг на породицу.

У овој скромној, али поносној породици, млади Мухамед је одрастао слушајући приче о отпору и борби за слободу. Већ од малих ногу, био је изложен идејама патриотизма и националног ослобођења, што је касније обликовало његову револуционарну каријеру.

Мехмедбашић је радио као столарски занатлија. Током путовања једне муслиманске омладинске организације у Београд, Мехмедбашић се спријатељио са Мустафом Голубићем из Стоца, још једним муслиманом који се изјашњава као Србин муслиман. Голубић је, како је записано, утицао на Мухамедова револуционарна осјећања и обликовало их.

Он га је увео у кругове "Младе Босне", тајне организације која се борила за ослобођење и уједињење јужнословенских народа.

Тако се Мехмедбашић се спријатељио са чланом "Црне руке" Данилом Илићем, главним организатором завјере против аустроугарске власти у Босни и Херцеговини. Придруживши се Црној руци, Мехмедбашић је постао близак сарадник Владимира Гаћиновића и Данила Илића.

Пошто је Мехмедбашић имао јак српски националистички осећај, а Илић и Гаћиновић у њему су видели снажан карактер, добио је деликатне дужности.

Мехмедбашић се, као и његов пријатељ Голубић, изјашњавао као Србин муслиман, што је било неуобичајено за то време и додатно је оснаживало његову одлучност у борби за слободу свих Срба, без обзира на вјеру.

Покушај атентата на Оскара Поћорека

Крајем 1913. године, Данило Илић је приликом сусрета са српским капетаном и сабратом у Ужицу препоручио престанак изградње револуционарне организације и прелазак на директну акцију против Аустроугарске. Потом се састао са начелником Војне обавјештајне службе Србије пуковником Драгутином Димитријевићем „Аписом“, вођом "Црне руке", да би разговарали о томе. Аписова десна рука, српски мајор Војислав Танкосић, сазвао је састанак о планирању акције у Тулузу, у Француској, а на православну Нову годину, Голубић је позвао Мехмедбашића, који је био у Стоцу, да одмах дође на скуп. Током овог састанка у јануару 1914. разговарало се о разним могућим аустроугарским циљевима за атентат, укључујући Франца Фердинанда, али је одлучено да се убије гувернер Босне Оскар Поћорек.

Завјеру за атентат су у Тулузу организовали Гаћиновић и Голубић, а за задатак је изабран Мехмедбашић.

Мехмедбашић је отишао из Стоца са 300 круна позајмљених за финансирање, а, према сопственом признању, „жељан да изврши терористички чин како би оживио револуционарни дух Босне“. Добио је шведски нож са отровом и упутио се према Сарајеву. У Дубровник је  стигао паробродом, а затим наставио возом.

Према ријечима Мехмедбашића, док је путовао, полиција је у возу тражила лопова. Мислећи да би га полиција могла прогонити, бацио је своје оружје у нужник.

Ипак, када се појавила информација да ће аустријски надвојвода Франц Фердинанд на Видовдан доћи у Сарајево, "Црна рука" се предомислила.

Сарајевски атентат

Надвојводина посјета на српски државни празник доживљена је као увреда, те је Илић позвао Мехмедбашића и обавијестио га 26. марта да је сада план да се убије надвојвода Франц Фердинанд и да треба да се спрема за нову операцију.

Мехмедбашић је током разговора о атентату рекао да ће се „пола Босне и Херцеговине укључити у завјеру, а друга половина ће одобравати све што радимо“.

Дана 28. јуна 1914. године, седморица младића из "Младе Босне" распоредила су се дуж улице која је водила ка сарајевској Градској вијећници. План је био једноставан: ко први уочи аутомобил са надвојводом, тај први пуца. Поворка је прошла поред првог атентатора, Мехмедбашића. Данило Илић га је поставио испод баште кафане Мостар, поред аустроугарске банке и наоружао бомбом, али Мехмедбашић је изгубио стрпљење и није реаговао.

Касније је тврдио да је у близини стајао полицајац и да би интервенисао да му је узео гранату.

„Колона се полако приближавала, ја сам у џепу одврнуо капицу са бомбе и требало је да се сагнем и ударим о калдрму прије него је бацим. У том моменту полицајац који је стајао у мојој близини се окренуо и погледао ме. Укочио сам се од страха, парализовао, и колона је прошла. Осјећао сам да ме ђед гледа одозго и очекује освету“, рекао је годинама касније о том догађају Мехмедбашић.

Мехмедбашић је имао среће да, за разлику од многих својих сабораца, избјегне хапшење и побјегне у Црну Гору, гдје се придружио српској војсци. До 1916. године, носио је чин потпоручника и налазио се са српском војском у планинама Албаније.

Сазнавши да се Мехмедбашић налази у Никшићу, аустроугарске власти су позвале црногорске власти да га ухапсе и предају њима. Јован Пламенац је рекао да је црногорска влада дала строга наређења за хватање Мехмедбашића, али је аустроугарску дипломатију обавијестила да црногорска влада нема намјеру да га преда ако га заробе, већ да ће му судити црногорски суд.

Мехмедбашића су 12. јула ухапсиле црногорске власти, али два дана касније побјегао је из никшићког затвора. Тврдило се да га је црногорска власт сакрила и послала преко планине Чакор у Србију, а аустроугарске власти су осумњичиле црногорски дослух у његовом бјекству и ухапсиле жандарме који су чували Мехмедбашића.

Солунски процес

Мехмедбашић је оптужен да је учествовао у наводној завјери за убиство српског регента Александра 1916. године.

Регент Александар и њему лојални официри су неко вријеме планирали да се отарасе војне клике на челу са Аписом која је представљала политичку пријетњу Александровој моћи. Дана 15. марта 1917. године, Апис и њему лојални официри били су оптужени по разним лажним оптужбама од стране српског војног суда на Солунском фронту под француском контролом - познат као Солунски процес.

За вријеме боравка главнине српске војске на Солунском фронту, регент Александар Карађорђевић је изјавио својим политичарима да је покушан атентат на њега док се возио у својим колима Солуном.

Апис и осам његових сарадника 23. маја осуђени су на смрт, док су двојица, један од њих Мехмедбашић осуђени на по 15 година затвора. Оптужбе су на крају смањене, остављајући на снази три смртне казне, а међу суђеним, своје улоге у Сарајеву признали су Апис, Љубомир Вуловић, Раде Малобабић и Мехмедбашић.

Током суђења Мехмедбашић је рекао „У Србији сам својим очима видио Пијемонт српства, ништа друго нисам могао да видим...“ и да му је идол „народни гуслар (пјесник) који пјева српске пјесме". Касније се показало да је Мехмедбашић заправо доказао да је суђење нетачно, а изјава је остала  упамћена као сведочанство његовог дубоког патриотизма.

Преживио је рат и долазак српске војске у Босну и Херцеговину, ког је назвао „најсрећнијим даном у свом животу“. Мехмедбашић је смијењен и пуштен 1919. године.

Након ослобађања, Мехмедбашић се вратио у Сарајево, гдје је наставио живот као слободан човјек. Повратак у Сарајево за њега је био повратак на мјесто злочина, али и мјесто где је могао да настави своју борбу за слободу, овај пут кроз мирнодопске активности. Краљ Александар га је лично помиловао и поклонио му кућу на Илиџи, што је био знак признања за његову борбу и лојалност.

Смрт вјечног револуционара

Током Другог свјетског рата, Мехмедбашић је поново постао мета, овог пута усташких снага. Ухапшен је и мучен, а преминуо је 29. маја 1943. године од посљедица тортуре.

Иако је желио да буде сахрањен у Видовданској капели са Гаврилом и осталим младобосанцима Српска православна црква то није могла благословити због Мухамедовог исламског исповједања.

Сахрањен је у муслиманском гробљу Бутмир, најближем Видовданској капели, а своје српско опредјељење посвједочио је и одабиром имена за своју дјецу, Зоран, Нада, Владимир и Велимир.

Источна Илиџа чува сјећање на Мухамеда Мехмедбашића

Данас, у Херцеговини, мало тога подсјећа на овог великог родољуба, али његова прича остаје као свједочанство о храбрости и неустрашивости у борби за слободу.

Ипак, сјећање на историјски значај Мухамеда, али и његовог сина Владимира Мехмедбашића чува општина Источна Илиџа, у којој су добили улицу, на подручју Вељина, у новоизграђеном дијелу између Добриње 4 и ТЦ „Бинго“.

Одборници Скупштине општине Источна Илиџа на сједници која је одржана у јулу 2022. године усвојили су одлуке о додјељивању назива улицама. Тада је одлучено да улицу у овој општини добију отац и син, Мухамед и Владо Мехмедбашић.

- Мухамед и Владо Мехмедбашић су посебно важни за све Илиџанце. Мухамед је био младобосанац и револуционар, а др Владимир Мехмедбашић човјек који је у најтежим данима рата дијелио судбину свог народа. Помогао је да у ратном породилишту у Српској Илиџи на свијет дође више од 2.000 беба - навео је тада Маринко Божовић, начелник општине Источна Илиџа.