Не тако давно, седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, једна дивна дјечија емисија успијевала је да преокупира дјечију пажњу, па су често игру напољу мијењали за сједење пред телевизором. Малишани, школарци, предшколци, па и они старији са нестрпљењем би ишчекивали сриједу и своју омиљену “серију”. Иако није било тако давно да би се избрисало из сјећања, ипак заборављамо.
Данас дјеца, захваљујући интернету, могу да погледају шта год желе и у које год вријеме то желе, тако да телевизијске емисије за њих немају ту посебну драж. Не чекају их одбројавајући минуте испред ТВ-уређаја, остављајући најдраже игре и играчке. Било је то неко лијепо вријеме.
Прва епизода култне телевизијске серије за дјецу, “Коцка, коцка, коцкица”, емитована је први пут прије 47 година - тачније 27. новембра 1974. године на Телевизији Београд.
“Коцкица” је имала више од 250 епизода, а водитељ Бранислав Бранко Милићевић, познатији као Бранко Коцкица, дјеци је широм Југославије преносио садржај едукативног и забавног карактера.
Настала је тако што је редакција образовног програма Телевизије Београд 1972. године започела истраживања по вртићима, разговарајући са васпитачима и дјецом, да би дошли до праве формуле за дјечију серију.
Концепт прве епизоде емитоване 27. новембра 1974. године припреман је годину дана.
Први уредник био је Љубиша Богићевић, а сценариста Љубиша Ђокић. Након десете епизоде, уредница је била Бисерка Пејовић.
Циљ емисије је био да кроз игру одговори на што више дјечијих питања. Бранко Коцкица је дјеловао као васпитач дјеци која би учествовала у снимању емисије. Емисија је карактеристична по свом жаргону и узречицама попут "другари”, а колективни узвик им је био "татататира”.
Емитована је од 1974. до 1993. и поново 2005. године с Бранком Милићевићем у главној улози, а укупно је снимљено више од 250 епизода.
Насловна нумера је била:
“У свету постоји једно царство
у њему царује другарство.
У њему је све лепо
у њему је све нежно
у њему се свет радује.
Тамо су куће од чоколаде
прозори су од мармеладе
тамо свако ради оно шта хоће
тамо расте свако воће”.
