Већина српских антрополога и културолога сматра да најстарије српске народне песме потичу још из времена насељавања Словена на ове просторе.

Ипак, мало тога је сачувано, па данас само можемо да нагађамо како су оне звучале.

Прва српска народна пјесма која је одољела зубу времена и опстала до данашњих дана је пјесма “Орао се вијаше над градом Смедеревом”.

Ријеч је о најстаријој записаној српској народној пјесми. Записао је Рођери де Пачијенца у градићу Ђоја дел Коле, који се налази између Барија и Таранта, 1. јуна 1492. године, и она гласи овако:

“Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
“Молим ти се, орле, сиди мало ниже
(Сиди мало ниже) да с тобоме проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с’ моле славному деспоту да м’ отпусти
(Да м’ отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,
Белога тела витешкога”

Сматра се да је Јанко војвода који се помиње у пјесми заправо Јанош Хуњади, чувени мађарски војсковођа, капетан Београда средином 15. вијека и отац Матије Корвина, једног од најпознатијих мађарских краљева, пише Историјски забавник.