На међународном тржишту антиквитета појавио се још један риједак примјер српске средњовјековне умјетности – раскошни сребрни, позлаћени појас из друге половине 14. вијека (око 1350–1400), понуђен на продају путем галерије Les Enluminures по цијени од 35.000 долара.

Појас укупне дужине 126 центиметара, ширине 4,3 центиметара и тежине 210 грама састоји се од 19 појединачних окова од ливеног, кованог, украшен фином рељефном обрадом и од позлаћеног сребра, причвршћених за каснију подлогу од црвеног сомота. Седамнаест елемената обликовано је у виду издужених вертикалних плочица са централним испупченим чвором, док су им крајеви стилизовани у форми супротно постављених љиљана. Сваки оков перфориран је на врху и дну ради причвршћивања за текстилну основу.

На крајевима појаса налазе се двије веће ливене плоче. На једној је копча са лучно савијеним оквиром и зупчастом пречком о коју налијеже језичак. У њеном средишту приказане су двије фантастичне звјери – симурзи (senmurvi) – митолошко биће иранског поријекла са тијелом птице и елементима лава и пса, у псеудохералдичком, пропетом ставу, окренути један према другом, са стилизованим љиљаном између њих. Супротни крај украшен је фигуром грифона у профилу изнад разгранатог биљног орнамента (rinceaux), док ивице обје плоче прате уздигнуте оквирне линије.

Поријекло појаса

Галерија наводи да појас припада ужем корпусу луксузних предмета од племенитих метала који се доводе у везу са простором Српског царства, нарочито подручјем између Дубровника и јадранске обале, у другој половини 14. вијека. У том периоду Србија доживљава територијалну и економску експанзију, нарочито током владавине краља Стефан Урош II Милутин и цара Стефан Урош IV Душан, када држава излази на Егејско море. До почетка 15. вИЈека под српском контролом налазили су се најзначајнији рудници сребра на Балкану, што је привлачило златаре из Њемачке и Италије у развијене трговачке и урбане центре. У таквом окружењу настајали су раскошни литургијски и профани предмети намијењени локалним дворовима, али и извозу.

Стилске паралеле указују на сродност са сребрним, позлаћеним посудама из Стобија, данас у Сјеверној Македонији, пронађеним заједно са новцем из времена краља Вукашин Мрњавчевић, што омогућава прецизније датовање ове групе предмета у трећу четвртину 14. вијека. Представе симурга свједоче о снажним византијским и источним утицајима, али и о широкој културној повезаности средњовјековне Европе.

Појасеви овог типа често су приказивани на портретима на фрескама, но сачувани примјерци изузетно су ријетки. Носили су се преко дуге горње хаљине (houppelande), а метални окови су у 14. вијеку према сачуваним златар­ским рачунима монтирани на црвену свилу, уз забрану употребе неплеменитих метала. Као симбол статуса и престижа, могли су бити дио свадбеног руха или дарова у оквиру дворских и љубавних савеза.

Према доступним подацима, појас је почетком 1990-их доспио у приватну колекцију у Есексу у Енглеској. Није сасвим јасно да ли је у међувремену продат, али остаје чињеница да је један од најрепрезентативнијих сачуваних примјерака српске средњовјековне златарске умјетности понуђен на иностраном тржишту, умјесто да се налази у оквиру националних музејских збирки.