Прослава Васкрса у Сарајеву кроз вијекове: Привржени вјери и у најтежим временима

05.05.2024. 11:42
0
ИЗВОР: glassrpske.com

Још за турског земана сарајевска српска чаршија била је дубоко привржена вјери и словила као један значајан центар православља.

У прилично затвореном кругу љубоморно је чуван патријархални хришћански морал, редовно се постило и примало причешће, а обичаји и адети су тврдо преношени с кољена на кољено. По цијену огромних издатака и препрека Срби су увијек упорно обнављали своју Стару цркву из 15. вијека, која је више пута горјела у подметнутим пожарима. Старе варошке породице јагмиле су се за част да одржавају и послужују цркву. Имућне и угледне српске занатлије и трговци широм српских земаља, а и даље, чинили су поклонства и прилоге многим црквама и манастирима. Поред тога, знатан број овдашњих Срба на себе је облачило калуђерску ризу и монашило се (помињу се калуђерице Сарајевке).

У таквој средини вјерски празници су обиљежавани врло достојанствено и на најсвечанији начин, памте се величанствене богојављенске литије са хиљадама вјерника за освештање “аџиазне” (свете водице) на извору Пјенковац и друге светковине. Васкрс је и за те наше претке био највећи свети празник. Истински религиозни, вјеровали су у учење да је Христово васкрсење побједа живота над смрћу и нада у спасење људског рода, према ријечима из Символа вјере: “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека”. Разни стари документи свједоче како се у граду на Миљацки некад прослављао овај празник.

Како је Васкрс највећи празник, за њега је још од апостолских времена установљен и највећи најстрожи пост звани велики или часни. Тих седам недјеља није тек уздржавање од одређене хране, већ је и једно велико духовно прочишћење.

У седмици прије почетка великог поста није се јело месо, већ су се спремале пите, погаче, сир, кајмак, млијеко, јаја и уопште бијели мрс, ради чега се она и звала бијела недјеља и сматрана је уводом у велики пост.

Даривање

Према једном еснафском запису из 1797/8. видимо да је на месне бијеле покладе у два наврата дарован новац сужњима у тамници. Српска занатска удружења (еснафи) истицали су се у милосрђу према сиротињи и невољницима. Хапшеницима се даривала храна, свијеће и готов новац без разлике вјере, а посебно богате понуде (печење, пршут, вино) ношене су им одмах послије свршене литургије на Васкрс или Божић. Апсане су увијек биле пуне хришћана који не могоше Турцима платити разне глобе и намете, па ако се знало да је у питању неки честит човјек, Срби би сакупили новац и отплатили његов дуг.

Послије бијеле недјеље долази седам недјеља часног поста које се редом зову: Чиста, Пачиста, Средопосна, Крсту поклољена, Акачиста, Цвјетна и Велика недјеља.

На покладе, у недјељу дан уочи почетка поста, ишло се у цркву гдје су се слушале проповиједи о посту и чистом животу, о измирењу, покајању и молитви.

Кад осване Чисти понедјељак, први дан поста, жене би прале сво посуђе, бакренину и земљане судове у води са куваним буковим лугом (пепелом) званој лукшија, да би се одстранила свака масноћа ради предстојећег спремања посне хране. Кумом се рибала сва дрвенина у кући, подови, врата, таванице и друго покућство. Поред тога сва су дјеца морала бити окупана, јер се вјеровало да ко на тај дан буде нечист, такав ће бити и цијеле године.

“Пачиста недјеља” постила се веома строго, цијеле те седмице у јело се није додавало уље, нити било какви други зачини. Током поста чинило се измирење међу завађенима, а сриједом и петком обавезно ишло цркви и дијелила милостиња сиротињи.

Трећа, “Средопосна недјеља” тако се звала јер у њој пада сриједа која означава средину поста. Тога дана редала би се јаја око пећи или око огњишта на пепелу, због вјеровања да то доноси здравље укућанима, а и да ће кокоши боље носити јаја.

За османског вакта, а и касније, патријархални Срби држали су за срамоту да се дјевојке шетају улицом, осим пете недјеље Часнога поста, кад би ишле у цркву да се причесте у пратњи својих матера. Тада би младићи направили шпалир пред црквом, чекајући да их виде и у шали им добацивали: “Дабогда се догодине не причестила”, што би значило да се уда, јер се, по обичају, у првој години по вјенчању младенци нису причешћивали.

На Лазареву суботу, Врбицу, послије службе Божије, у великој литији на челу са свештенством ишла би претежно млађарија и многобројна дјеца на Бентбашу по цвијеће и врбове гранчице. Од куће до куће ишле су Циганке, тзв. Лазарице, пјевале и играле и тако сакупљале храну и разне друге прилоге, а понекад би их пратили и цигански свирачи. Понеке домаћице би и тог дана бојиле јаја, а први пут у години кућа се китила цвијећем, које се навече потапало у воду за умивање на сутрашње Цвијети. Године 1717. у књигама Старе цркве спомиње се прилог “на тепсију” остварен на Цвијети, када је вјерницима у цркви дијељено цвијеће.

Посљедња седмица поста је Велика недјеља и сви дани у њој зову се “велики”, а постило се строго “на води”. Велики четвртак је дан посљедње Христове вечере са његовим ученицима, а на Велики петак, дан Христовог распећа на Часном крсту, јело се само једном на дан. Старији су говорили да је на тај тужни дан “севап” од глади заплакати. Ујутро прије сунца домаћица би се са великом побожношћу помолила и приступила бојењу јаја искључиво у црвено. Разлог је проливена Христова крв за спас људи, али и као знак радости због Његовог васкрсења. Ту је и предање о доласку Марије Магдалене у Рим, када је цару Тиберију поклонила корпу с јајима рекавши му да је Христос васкрснуо. Како је он у то сумњао, она да га увјери и рече: “Христос васкрсе” и сва бијела јаја у корпи постадоше црвена. Симбол Васкрса је управо јаје, јер у њему је клица из које се замеће нови живот.

Шарање

Јаја су се бојила луковином и травом броћ, а коришћени су још руј, метвица и шљивова кора. Суд са јајима прије кувања домаћица би пошкропила светом водицом. Прво црвено кувано јаје одвајало се да га домаћин на Васкрс понесе у цркву. Јаја су се у то вријеме шарала само растопљеним воском, помоћу посебних шараљица, при чему су постојале устаљене “мустре” и орнаменти. Восак се наносио прије бојења, а навоштено мјесто не би примало боју и тако би остале свијетле шаре на црвеном јајету.

На Велики петак поподне на средину цркве постављао се “Христов гроб”, на велики богато израђен сто окићен цвијећем стављана је плаштаница, нарочито платно на којем је приказ Христовог полагања у гроб, а које вјерници цјеливају све до Васкрса. У новој (Саборној) цркви Христов гроб је био право ремек-дјело у златовезу, кажу међу најљепшим у цијелој Краљевини. То је био поклон Даде, мајке богатог трговца и посједника Петракије Петровића.

Сарајевски лист од 9. 4. 1882. јавља да су тај дан Васкрс и Ускрс “пали” у исти дан и да по шест војника држе почасну стражу поред “Христовог гроба” у Старој и Новој православној цркви те католичкој новој цркви. Након 1918. “стражу”“ су држали млади “соколи” у свечаним униформама и то само у православним црквама, јер је католичка јерархија била против Соколске организације. То симболично “чување” Христовог гроба вршило се по узору на православно монашко братство, које већ 17 вијекова чува цркву Христовог гроба у Јерусалиму.

На Васкршње јутро ради здравља се умивало водом у којој је преноћило црвено јаје са мирисним травама здравац, рутвица и калопер, а потом полазило на рану молитву у цркву. “Васкршњи ручак” послуживао би се одмах послије повратка кући са “летурђије”. Домаћин би тада прислужио (упалио) свијећу, сва чељад би се дуго скрушено молила пред иконама и окадила па тек онда би се омрсили парчетом оног првог обојеног јајета које је освештано у цркви. Послије се сједало за постављену трпезу, гдје би се прво сви туцали јајима, посебно дјеца, за коју је то било жељно очекивано весело надметање у разбијању “шарених варених јаја”. Једино тог јутра дјеци би се давало да окусе помало црвеног вина “да им винце удари у лице”, да би цијеле године била тако румена, здрава и весела.

Мада је трпеза била богата разним јелима, није било ражњева и “шенлука” као за неке друге породичне празнике. Наши стари су Васкрс прослављали колико у радости, толико и у скромности. Мир породични и суздржаност чинили су да у првом плану овог “најхришћанскијег” празника буде вјера и побожност, а не “благоутробије”. Иначе, тога вакта на селу би се говорило: “До подне у јаја, од подне у коприве”, што би значило да је Васкрс за сељаке падао у “гладно прољеће”, кад су куће биле у највећој оскудици, јер још је била далеко нова љетина, а стока се није “отравила”, те је мршава за продају.

Првог дана није се ишло у госте, једино би се дјеца искупљала на сокацима и уз вику и грају настављала дуеле, при чему би власници побједничког “тукца”, осим “славе”, добијали и поломљена јаја противника. Управо ради њих су спремани разни колачи: гурабије, шапе, урмашице, салњаци, а временом и переце и штрудле. Тек другог дана жене би “прелазиле” једна код друге, носећи “у милост” јаја и колаче. Увијек се пазило да се понесе тачан број јаја за тамошње укућане, јер није слутило на добро оном ко би био изостављен. Пунице би зетовима слале велики колач са доста умућених јаја. Домаћице би иситњене љуске од јаја умијешале са брашном па лијепиле на праг, да би кућа била заштићена од сваког зла и напасти.

У прву седмицу по Васкрсу, звану Свијетла “падао” је Источни петак. На тај дан између два свјетска рата био је обичај да православни Срби иду на извор близу Бентбаше и ту би се умивали и преко себе пребацивали захваћену воду ради здравља и напретка. То је био као неки теферич (излет), гдје би се до поднева момци уз игру и пјесму шалили са дјевојкама, частећи се вареним јајима, месом, урмашицама и другим колачима.

Запис Хаџи Максе Деспића

Сарајевски трговци су по својим пословима стизали до Беча, Трста, Анконе, Марсеља, Лајпцига, па чак и Лондона (Ђуковићи), док су на исток допирали до Стамбола, Измира и других османских трговишта. Имућни и вични далеким путевима, многи од њих би ишли и на хаџилук у Јерусалим, о чему говоре сарајевске црквене књиге, гдје уз имена приложника често стоји оно “хаџи”. Кад би се полазило на хаџ у свету земљу или и на поклоњење Чајничкој Богородици о Великој Госпојини, Сарајлије су уз весеље и свираче испраћале те ходочаснике са Хаџијске равни изнад Козје ћуприје. Клисаре би из Старе цркве изнијели икону Светих архангела па би је сваки путник прије поласка цјеливао и даривао новцем. Један од најугледнијих Сарајлија, чувени Хаџи Максо Деспић (1836-1926) два пута је ишао на поклонство Христовом гробу, о чему је записао:

“Недеља Цвети свак има у руци палму зелену, и сам патријарх носи палме дуге од један до два метра пак изгледа Црква као башча. Од понедељка па до сриједе сви иду да се купају на Јордан који је удаљен од Јерусалима осам сахата фијакером./.../ у бијелим кошуљама купа се до три хиљаде аџија дневно. Вода брза и ко угријана, свијет пјева “Војордање”/.../ На Велики петак страсти Христове носи се Санетије, по 140 свештеника обучено у одежде мрке са сребром, 25 архимандрита, 4 митрополита, 1 патријарх су 6 ђакона. На Велику суботу литија исто, сво свештенство у црвеним одеждама са златом жутим. На Васкрсеније литија исто свештенство у жутим одеждама злата. На Христову Гробу васкрсна служба и начини се часна трапеза. У подне равно на Васкрсеније први дан вечерња и чита се 12 еванђелија у 12 различитих језика. Су двије стране на анвонима стоји 180 богослова и пјева. Патријарх у пријестолу стоји са десне стране стола стоји руски конзул са фамилијом а са лијеве стране грчки. И тада се завршује свечаност. Ко ту свечаност није видио не зна шта је православље. /.../ Кад год патријарх долази у цркву пред њим иду два каваза у златним хаљинама а у руци сребрени велики топуз туку у земљу да се сјвет уклања /.../ Најпрво ујутро пре зоре дође турски хоџа отвори цркву. У Свети гроб дође наш свештеник и онда сви православни улазе у гроб два сахата. Онда дође католички фратар и два сахата, долазе католици, тако Јермени и сви други народи и секте које вјерују у Исуса. Био сам ја 15 дана у Јерусалиму никад нијесам мого ући у Свети гроб у дан, него свако јутро у зору и увече у јацију кад се смркне...”

Пише: Драган Мијовић

Коментари 0
Повезане вијести
Идентификован нападач на дијете и мајку због натписа "делије север" Идентификован нападач на дијете и мајку због натписа "делије север"
Сукоб навијача у центру Сарајева Сукоб навијача у центру Сарајева
Жену и дијете напали у Сарајеву због мајице са обиљежјем "Црвене звезде" Жену и дијете напали у Сарајеву због мајице са обиљежјем "Црвене звезде"
Најчитаније
  • Операција ''Лукавац 93'' - Трново, Бјелашница и Игман
    7h 57m
    4
  • Идентификован нападач на дијете и мајку због натписа "делије север"
    20h 52m
    11
  • Сјећање на некадашњи Дан младости – 25. мај (ВИДЕО)
    7h 59m
    2
  • Сукоб навијача у центру Сарајева
    20h 56m
    2
  • Мајка избола кћерку кад су дошли социјални радници
    4h 21m
    0