Протојереј Данило Дангубић: ЈУСТИН

09.12.2020. 11:14
0
ИЗВОР: Катера

Био је довољно млад да би моје неповјерење прорадило и да бих своју посјету замислио као излет натопљен чуђењем. А можда и као одређену могућност да га замолим да се уразуми…

С друге стране и ја сам био управо тако млад и олако сам себи давао за право да све што ми падне на памет има смисла. Како смо се возили по неким вододеринама, све ме је интезивније мучио бесмисао моје посјете "старцу од двадесет и седам година", али тако је то са мном увијек. Чим се уморим или огладним, ухвати ме нека недрж и колебање док ме тај први кризни талас прође. Ја носим мантију пар година, и он ваљда, али он нема парохију, није више ни у манастиру. Зашто није друштвено активан? Вјероватно због неспособности? Или можда због кукавичлука? Можда зато што не би умио с људима? Можда зато што мисли да је бољи од свијета? Али како све те претпоставке предочавам себи моментално их и демантујем. Ма, ја и моје идеје. Одувијек је ту било доста простора за игру. Он је читао Псалтир на седмичном нивоу. Неки свој завјет је имао с Богом. Готово напамет је знаоМолитве на језеру. Он перфектно зна граматику, неке језике. Наизуст Његоша и Пушкина, диви се Силуану и Порфирију. Разумије Шмемана и Флоровског, Зизјуласа. Читао је Камија са тринаест година. Досадио нам је био са његовим Едгаром Аланом Поом. „Дружио се“ са Исидором кад смо ми читали „Чича Томину колибу“. Његов рукопис и синтакса су ми били недостижни. Ипак, вјероватно је сада у питању прелест? Уствари он мисли да је најбољи, најобразованији, најсветији. Вјероватно је то разлог због којег ме Господ шаље у ову велику мисију. Ја сам тај који најбоље, најбрже и најтемељније може да га распакује и да му објасни баш све. Ако ме не буде послушао, пропустиће ријетку прилику да се очи у очи сретне са великим коректором и спаситељем у поповском руху. Наравно, одбацивао сам такве мисли, али свакако након што би ме оне прилично измрцвариле ионако уморног и ненаспаваног.

Оче, јеси ли сигуран да ћеш даље сам?

Упитао ме је мој црквењак на растанку.

- Јесам.

- Има ту још неких пар сати хода. Схваташ ли то?

- Па шта? Ја сам се у животу напјешачио брате.

- Кад да дођем овдје по тебе?

- Вечерас. Око седам.

Упалио је стару ладу ниву и отишао. Свеједно, даље није било пута. Заиста сам испао наиван када сам кроз шуму кренуо сам. Чекаће ме Јустин. Не би требало да слаже. Ко је уопште икад чуо да је он ту? Његове мајка и сестра знају сигурно. Искрен су однос имали одувијек. Када је наишао кроз Гацко, у којем га нико не познаје, кратко је свратио у цркву, таман пред причешће, недавно, о Великој Госпојини. Причестио се, заповиједио кад да дођем, пар минута ми на уво објашњавао гдје и куда, и нестао док сам ја подијелио нафору. Питам се зашто је био у цивилу, он је свештеномонах, зашто је онако „спаковао“ очито дугу браду и за шта ће му онај смијешни качкет са Федереровим иницијалима. Било како било, изгледаo прихватљиво за посјету вароши, али да је у питању била одређена камуфлажа, јесте. Посљедњих пет година је, каже, у том чудном, Творчевом умјетничком слободом, зачуђујуће скривеном мјесту. Запамтио сам онако најјасније, та његова упутства, и оно кад ми је нагласио:

- На Покров послије Литургије дођи тамо. Понеси овога тамјана од руже. Немаш благослов да ми било шта доносиш у прву посјету. Пази, знаш гдје се завршава аустријски пут, крени право стрмином, а кад дођеш до оних огромних стијена сједи на ливаду, ја ћу те ту наћи. Пјевуши нешто, само да се мало боље оријентишем.

Ишао сам ка стијенама које су доминирале у даљини. Ознојен, задихан, поломљен, али упоран, пратио сам оријентире. Дан није био само ведар. То је била нека онострана ведрина и неко плаветнило које се вјешто поиграва емоцијама.

Лишће је тек почело да мијења боју. Предавало се неком спокоју, али не у потпуности. Мирољубивост шара била је утјешна. Нема оне љетне нападности и јаркости у том колориту. Све што ме је на путу сусретало било је некако дружељубиво и свачије. Тихо и гостољубиво. Та прва јесен, ваљда због поласка у школу или због чега год, код мене је одувијек будила осјећај уласка у неку нову борбу. Никада ме није чудило то што црквена Нова година почиње управо првог септембра по јулијанском календару. Доста сам дјетињства провео у природи. Волио сам природу, све у њој. Нарочито то лишће. Оно увијек бива сценографија за игре у нашим душама.

Када сам стигао у тај, његовим језиком прецизно описани, договорени кутак, чинило ми се да све што ме окружује има неко сазвучје добродошлице. Изгледа, већ сам помало прегладнио. Десило ми се оно благодато наитије среће које се збуде људима кад темељно отпосте. Умирио ме је осјећај да сам дошао до неког циља, а и неодољива љепота амбијента. Довољно хладно да нема отровних змија и инсеката који ме староховито узнемиравају, а довољно топло да не буде непријатно. Легао сам на ливаду. Све што сам то јутро појео било је причешће које сам употријебио. Опијен на оба нивоа, очаран предијелом и привучен љубављу једног младог отшелника са којим планирам да попричам одважно, предао сам се утиску неизрециве радости и збуњености истовремено. Пјевушио сам најприје неке тропаре, а касније „Само тужне ноћи“ ко зна колико пута, присјећајући се оних момената када у учионици нас двадесетак богослова баш ту пјесму вјежбамо како бисмо у некој погодној прилици онако тимски били симпатични. Подне је већ увелико било превалило, и да ли од умора, да ли опијен ваздухом, опет осјетих, али овај пут несносну, глад. Лежао сам, и велим себи, колико сам ја нестрпљив и из каквог метежа долазим. Ја немам живаца да га чекам. Овдје је чудесно, али постаје ми непријатно у тој дивљини, и зашто овог несрећника још увијек нема на видику? Боже, шта ми је све ово требало? Да сам бар понио нешто за успут. А лијепо ми је црквењак говорио. Али не, ја сам најпаметнији. И зашто не понијех макар флашицу воде? Као да су ми вране мозак попиле. Вране!

Мајко мила! Каква је ово небеска сила и усуд Божији? У секунди обамријех, заледи ми се дах. Остадох окамењен. Иза литица, одједном, без икакве најаве, макар и трачка природног наговјештаја, долетје јато врана, гавранова, чега ли! Сам Господ зна. Небо оковаше. Грактаху и залијетаху се на мене. Голоруког. „Одважног“ инквизитора.  Без штапа и канапа. Без камена. У камену. И док, готово очајан призивах име Божије упомоћ, и неколико пута, истовремено, невјешто и брзински, проклињах себе шта тражим уопште у овој недођији!? Осим можда, како би народ то острашћено рекао, ђавола. У даљини, најприје готово нечујно, а онда све охрабрујуће, зачу се лавеж некаквог створа. Пашчета? Не. Шакала? Вука? Срндаћа... Чу, срндаћа, па срндаћи не лају, они ваљда ричу. Питај Бога чега. Сјетих се Матијине ријечи: „Час прије нам Боже душе узе; брзо ли се у паклу нађосмо?“ Иза окамењеног бочног свода, у магли, у сред ведра дана и неба плава, појави се прилика. Висока. Са некаквом птичурином која очито планирано надлијеће над њим, а око њега трчкара, мања, бијесна и дивља живуљка. Нервозна. Сам призор, осим што сам можда претпоставио да је то он, јер ко би други овде живио и остао жив, био је застрашујућ. И нигдје не бијаше оног благодатног „удара“ о коме су сва мастила истрошили у Старјечницима и Житијима светих. Напротив. Мој „старац“ је са дистанце личио на оваплоћени ужас нордијске митологије. Страхотом преукрашен. Само му је још сјекира недостајала. „Е, овај с Богом не разговара, помислих“. Небо утихну. Час осми (два поподе).

Корачао је ка мени гордо. Охоло. Вук ме је са неповјерењем гледао и режао. А, гавран. Да. Био је то гавран. Слеће на оближњи јако оштар станац камен и загледа се у мене. Он мене посматра. Какво је то биће? Чему му оно служи? Од чега га чува? Какве му гласе доноси? Монах погледа у њега, а овај му накостријешивши се, климну нешто главом. Разумио је то Јустин. Диже се гавран и опет одлетје. Чудесна увертира сусрета.

Вране су минуле. Сунце опет прогријало. Остадосмо сами. Ливада и даље бијаше опточена ужасом. И сва она љепота, и сва боголикост пријатељског окружења одједном, у мојим очима, би окована ледом и немиром. Нема овдје убјеђивања. Човјек је дефинитивно у прелести. Оваквих се треба клонити.

Јеси ли се, Даниле, уморио? Помаже ти Бог!

Прену ме умилни, тихи глас који није припадао дивљој спољашности. То Даниле! је њему мио словенски вокатив. Ријетко ме је ко тако звао. Он јесте. Сјећам се. И оживје природа. Вратише ми се они пријатни утисци. Ишчезнуше мраке. И све доби пређашњу љепоту и сјај. Слово је све осолило. Ријеч простор преобразила. Моћно. И не сачекавши да одговорим, нити да се отргнем из зачуђености, настави:

Ајде, благо мени, дижи се, ваља нам стићи горе прије мрака.

Устадох ћутке, оборих главу као дијете и слијепо кретох за њим. Знао сам и да ће црквењак узалуд доћи по мене за који сат, и знао сам да ко зна још колико треба да табанам. Али сада је касно. Повратка није било. Повратак би био напорнији. Незамислив. Како смо помало одмарали и разговарали, све сам се више навикавао на његов изглед, а његову чедност лица у недокучивим дубинама тога погледа препознао сам доста лако. Она једноставно припитомљава. Био је благообразан. Зачуђујуће свјеж. Нестварно крјепак. Кошчат, риђе браде до испод појаса. Смарагдних очију. Након извјесног времена ипак га описах самоме себи, својим опажајима и заокружих призор.

Ишао је испред мене, гордо и даље, охоло, а смирено. Разговарао са птицама. Разговарао са мном. И док сам се трудио да се отмем утиску, и сакупим корпус мисли моје мисије, чуо је то! Како, не знам. Наједном се осврну и рече:

- Онда си џабе долазио! Није, ђаво мој друг, роде. А природа мора бити застрашујућа, јер мјесто у којем смо, пусто је и безводно, а знаш и сам, ко ту још обитава. И немој да те илузија уплаши, да поклекнеш. Ниси ти дошао мени, рођени мој. Дошао сам ја теби. А повратак ће ти бити мучнији, јер ћеш бити старији. Старији и тежи за једно искуство. Вечерас служимо Бденије!

- Али какво Бденије, о чему причаш? Немој ми рећи да имаш и некакав храм? Ма, морам се вратити за који сат. Договорио сам...

- Е, Дадо, не свирај много.

Опсова нешто слатко и спокојно, и настави да се успиње вртећи излизану бројаницу од милион чворића. Неколико облачака пролетје небом. Гавран је долазио и одлазио. Слијетао на гране и стијење, док је мене и даље са презрењем посматрао. А ако није, онда сам ја одиста параноик у некој опаснијој фази. Бијаше то птичурина тамна и страшна. Очгледно предводник оне туште и таме од црнила. Па он је имао своју војску! Он је главни. Наређује, ангажује и отпушта своје јато... Ух, ухватих себе у развијању сасвим лудог филма, а као да ми је мало реалног утиска. Страшно.

Знао је Јустин све, све до детаља. И шта се дешава у градићу у којем живим, и како су моји, и шта ме мучи и шта ме радује. И шта се збива у Цркви. И ко с киме у коју тикву дува. Начели смо разне теме. Знао је све. Без мобилног телефона или свијета.

Знао сам га из младости ране. Из заједничких школских дана. Био је чудан. Бунтовник. Библиотекар. Није спавао никад. Или јесте можда на једно око. Прочитао је чини ми се све. Све је научио. Први се замонашио, рукоположио, разболио, примио велику схиму. Штошта студирао, магистрирао лингвистику. И сада је у свађи са администацијом и формом. Воле га сви који га познају. Поштују га. Његова појава засигурно излази из свих оквира конвенционалне духовности, клира. Он нема гуруа, и не припада ни једној јединој струји. Нема идола. Свима и увек говори истину у лице, учтиво... обавезујуће. Долазе му овдје, каже кришом, неке владике и игумани. Исповиједају пред њим сумње и страхове. Проводе вријеме с њим, с његовим вуком, с његовим камењем, цвијећем и птицама. Он не прима поклоне, не прима храну. Они му донесу по коју кутију цигара. Запали понекад. Пушио је одувијек. Све што ми је причао, вјеровао сам му у тренутку излагања, чим би престајао, ја сам сумњао. И сада, једва чекам да се његова изба, или како је он већ зове по светогорски „катизма“, појави на видику.

Између грања и стијења, кроз честаре, јапади и осоје, козјом стазом вођени, преко литица и содома, преко херцеговачких врлети, послије трочасовног хода који трајаше као трен, ниче пред нама бајка. Бајка словенска. Ни у ком случају хришћанска, а још мање монашка. Колиба уз стијене прислоњена и поред ње једна и још једна. Црквица, малено здање, каменом зидана са минијатуром кубета и апсиде, једина одаваше утисак да је мјесто на којем стојимо света земља. Појави се станиште ово, ево, у једанаести час (пет поподне). И не бијаше пусто. Штавише! Чудак је на крају свијета саградио град својим рукама. И башту има! О, Боже, колико цвијећа! Још увијек, октобар је. А код њега можда није. Сам сам се себи насмијао. Мирис тамјана одјекиваше над провалијом. Ослободих се. Обрадова ме и охрабри онај осјећај који нам се умије десити у Острогу или у којој великој светињи. Кад немамо представу о времену. Кад није битно колико је сати, и да ли неко уопште посједује то сазнање и чему ће му оно уопште. Онако слободан и дјечачки весео засух га питањима, а он мене кратким одговорима. Као да му је неко дојавио арсенал мојих недоумица.

Дочекали су ме гавран и вук.  Сада већ пријатељски, потпуно. Ваљда знају да им је господар безбједан. Или осјећају његово одобравање мене. Чим дођосмо под грађевину, коју ћемо прогласити тријемом или гостопримницом, он погледа вука, и овај се окрете и оде. Они чак и не разговарају. Боже, глупости! Како би чељаде разговарало са вуком. Они се гледају. И док покушавам да се љепоте напијем и да појмим колико је овај човјек уствари благословен, и колико сам ја у прелести а не он, врати се вујо са флашом воде у зубима, принесе је и спусти на клупу. Цвили као да се извињава. Као да хоће да каже да није ништа боље нашао. Заледио сам се у оприсутњеној жељи да све под небом буде тако припитомљено. Јустин га помилова по глави, и ово пресрећно створење оде и леже испред келије испруживши се колико је дуго. Изнесе домаћин и воду и ратлук и ракију. Донио му владика кад је био и повећу кутију дувана, и оде каже да метне каву. Који владика, какав дуван? У мени се сада смјењују нагони да га пита све, и да га не питам ништа, а све у некој радости и слободи. Али побогу, не успијевам да обрадим информације.

Не оче, не могу каву. Од ње добијем неке треморе. Унервозим се.

Добро. Имам чај од јасмина.

Откуд ти чај од јасмина лудаче? Наставих са чуђењем,  а истовремено са созерцавањем видокруга. Ово мјесто је уствари као и он. Не зна се ни којој држави припада, којој Епархији, коме? Ма припада небу, то је она најдревнија Епископија која нам даје најважније канонске пријеме и отпусте у нашим животима. Ово је мјесто уствари позиционирано тамо, гдје га не може наћи нико, ко га не тражи. Управо као и само Небо. Ово је мјесто врело метафоре. Поезија. Географија духа. И док сакупљам неке описе које бих унио у Дневник, Јустин настави да разговара са мојим мислима и да одговара на питања која сам себи постављао.

- Близу је Никшић, не баш и Острог, али често идем у Јован До, служим над сјенима Лазара и Давида.

Познавао их је као дијете. Прича о њима, као о дијеловима свога тијела и своје душе, изгубљеним и похрањеним. Каже дођу му и они понекад. Гдје му дођу покојни калуђери? Ваљда у сну. То је реалније. Неће бити да му дођу овако као ја. Али овдје је очито толико тога могуће. Шта сам све размишљао проживљујући његове претходне ријечи, кад се из кухињице опет зачу:

Ако се будеш монашио некад, зваћеш се Давид, знаш ли то?

Шта овај човјек говори? Таман сам га некако почео схватати и доживљавати као стварног, али он се опет извуче, збуни ме и настави да се чедно осмјехује. Слуђен, не знајући више у шта да вјерујем, трудећи се да задржим сјеме здравог разума, пођох за њим у кухињу гдје је кувао тај чај.

Унутрашњост кухињице, у чијем продужетку се налазила мала трпезарија, је била веома складно уређена, некако минијатурно као и све остало, али не биједно, с обзиром на врлет у коју је требело све донијети на својим плећима, и све изградити сопственим рукама. Онако баш како треба. Нашла се ту и покоја слика, и малене гусле, и некакви чајници и шоље, мелеми, калиграфски радови, свеска са приповјеткама неке дјевојчице коју очито још увијек памти. Икона једна. Светог Јована. Са крилима. Из манастира Пустиња. Дивио сам се унутршњости и покушавао да прозрим гдје сам, и појмим како је могуће да народ није чуо за њега или да га макар ловци нису нашли па разгласили. Отвори врата од шпорета, који немам појма одакле му, и видевши да ватра само мало тиња без иједне жеравице, дуну само у огореле цјепанице, као да то ради сваки дан. И гле чуда! Умало ми очи не искочише од призора. Плану ватра као да ју је бензином уждио, а он ме само погледа, осмјехну се и рече:

- Сјећаш ли се кад оно бака каже: „Распири ту ватру сине!“, тај израз долази од латинског „спирит – дух“. Дух је болан једино што имамо, а душа нам је у носу. Није ово чудо. Највеће је чудо под небом то што се овакви какви смо ипак свако јутро пробудимо. То је чудо мој брате! Ајде да дунемо по једну! Дванаести је час (шест поподне), Даниле, вријеме је!

И не пописмо чај до краја, али зато јесмо ракије, и то по двије крушке, јаке. Он је дуванио, загледан у даљину, поштујући мој завјет о непушењу, сјетно је говорио о „свијету који у злу лежи“, о рањивости Божијих људи у њему, о Богу Рањеном и Рањаваном, о радости што смо се срели... Након краће паузе и свечане тишине, упутисмо се у храм. Ишао сам иза њега и замишљао некакву пећинску црквицу, непометеног пода, са неким сиротињским инвентаром и зарђалим сасудима, овјешталим крпетинама умјесто завјеса, влагом и мемлом која гуши. Отворише се вратнице, мале, средњовјековне. Отворило се небо у том микрокосмосу. Затворила се земља. Утихнуше звукови и отпоче Јустин: Днес благовјернији људије светло празднујем... Црквица фрескописана, познао сам његов рад, канонски, а савремен. Литургичан. Храм Соломонов у неколико квадрата. Разлијегаше се мирис алоје и кајсије, моштију и јабука. Осјетих мирис куће и мирис неба. Малени иконостас, зидан. Пред Матером Божијом и Спаситељем са мачем, жижила су кандила, чији пламичак бијаше не већи од зрна пшеничног. Завјеса самих небеса достојна, ручно  златом извезена са мотивом небеске Литургије и читавим педесетим псалмом! Олтар тако богослужбен и поред своје сведености, престола прибијеног уз апсиду, у дуборезу и везу. Крст распетог Спаса изнад призивао је на поклоњење. У десном углу Пророк Данило међу лавовима. У лијевом Исаија. Клекох и са сузама заблагодарих Богу. Јустин као да то не примјети и као да је потпуно разумијевао и осјетио импресије мога духа, распали кадионицу, дода ми епитрахиљ, оде за пјевницу и само рече: Благослови! И отпоче божанско бденије. Отворише се небеса. Васељена застаде. Служио сам бденије са страхом и трепетом, као никада до тада и послије тога, а он је појао као рањени јелен. Све је знао напамет. Још од богословије. Обојица смо знали Октоих прилично добро. Каткад би застајао, брисао сузе и настављао. Живо сам осјећао да су са нама сви свети, да је оприсутњено укупно Царство Божије. У међувремену би у паузама, које је он диктирао, улазио у олтар и говорио ми, мени прилично нејасне, ствари. Тек им садашњи тренутак у моме сјећању даје смисао, тренутак иза кога су догађаји који му мораху претходити. Сјећам се једне мало опширније приповијести о неком његовом бившем сабрату на Светој Гори на којој је и сам кратко боравио. О његовим искушењима док је био ђакон у свијету.

Годинама након тога схватао сам да је то била прича о мени. Хронологија је била моја, сваки догађај је био мој. Тврдим да није у питању био никакав његов сабрат, његов је био само начин на који ће ми саопштити то нешто што ме леди и док ово пишем.

Говорио ми је, сјећам се, о страсти зависти која разара, о охолости коју поданичко понашање храни, о прогонима из обијести, такозваној сјечи глава којој се ђаво радује, о свим могућим падовима, али и о општој немоћи зла. Рекао ми је, никад то нећу заборавити, „Видјећеш како ће се пали свијет и тамно поднебесје у годинама пред нама радовати нашој међусобној мржњи. Дјеловаће то као општи тријумф зла. Кад достојанственици буду бјесомучно јуришали једни на друге „мислећи да Богу службу приносе“ (Јн. 16, 2), то ће распињати Господа нашег опет и изнова. Трајаће то извјесно вријеме. Дјеловаће тај период живота као нешто непремостиво. Изгледаће да смо тако подијељени као да нам нема лијека. Међутим, Господ зна зашто. Он све допушта, али Он ће се и постарати. Када се у Христовој љубави ускоро загрлимо, изморени од братомржње и братоубиства, попуцаће сви мрски ледени окови. Свијету ништа неће бити јасно. Тешко ће му бити да схвати да смо ту да га спасемо, а не да му хранимо падове“.

У јуродивом заносу говорио је и о потпуном мијењању курса моје мисије и одласку у свијет. О љековитости номадства и страдања. Чувај се да не постанеш занатлија, избацивач из Царства Небеског. Понесе човјека служба и одређени успјеси. Понесе га положај у друштву, па онда крене да „намеће бремена“ на плећа јадног народа. Истјазава их и испитује шта су јели и пили. Држи Христа као какво власништво, а читао си Павла. Сјећаш се шта вели Римљанима. Слобода, роде. Слобода је тајна коју имамо да благовијестимо. Но, како није слобода за свакога одмах, буди отац, као онај који власт има, за ручицу га поведеш, и ка слободи га водиш. Ако неће, онда или ниси љубави имао или он није за трпезу са Исусом. Мука је с народом, али то је твој живот. Сјећам се, док сам био у манастиру, они радикали неће да се причешћују, а читаву Литургију, већином без слуха, урлају текст службе који само к причешћу упућује. Шта да се ради, трпи, милуј, ослобађај и владај“. Говорио је спокојно, са дубоким увјерењем и жељом да га слушам. Рекао ми је да када се сљедећи пут сретнемо, ништа, баш ништа неће бити сметња да овај наш разговор буде настављен као да нас деценије нису раздвајале. Неким тихим, свештеним гласом је саопштавао једноставне ствари и нагласио ми пар пута да је велика грехота то што смо ми људи склони да те једноставне ствари увијек закомликујемо. „А могло је боље“...

Запјевуши кратак стих из пјесме Бијелог дугмета и оде за пјевницу.

Одслужили смо Бденије. Дуго је трајало, али опет као трен. Служили смо не сасвим по поретку, како и вјерујемо. Схватих да не треба да постављам више никаква питања. Сјетих се онога да Бог не станује у рукотвореним храмовима. Нити су Њему наши типици и молитвословља потребни. Гледао сам пред собом како се живи Јеванђеље и како се брише првородни грех. Како се бије аутентична битка за спасење свијета. Био сам у рају на земљи.

И до дана данашњег није ми јасно да ли то мјесто и даље постоји, да ли има населника. Јустина одавно на Балкану нема. То сам сазнао на чудесан начин. Ја ни данас дању не знам које је боје био његов сљез? Откуд му чај од јасмина? Да ли ће се обистинити још понешто, чега ћу се сјетити кад за то дође вријеме? Не знам ни да ли је тај сусрет био сан? А није, ено црквењака живога. Ено, свједочи ту причу сваки гавран који нас надлети, док се Бог на небу осмјехује. Памтим потоњу реченицу којом ми се обратио:

Данилушка, само служи свету Литургију и радуј се...

Шта бијаше од моје потребе да му помогнем? Шта сам урадио?

Сјећам се да се збуњен и покајан вратих кући...

Ваљда ту ноћ... Да, ту ноћ!

Коментари 0
Повезане вијести
Мајка Мајка
Смрт - посљедњи непријатељ Смрт - посљедњи непријатељ
Смрт човјека и (не)човјека Смрт човјека и (не)човјека
Најчитаније
  • Преминуо др Дејан Кафка
    22h 21m
    7
  • Јовичић повлачи кандидатуру, из ДНС-а позвали да гласају за Тривићеву?
    23h 31m
    4
  • Упуцан Радоје Звицер, шеф кавачког клана тешко рањен?
    15h 26m
    0
  • ОО СДС Калиновик: Спрема се велика изборна превара
    21h 52m
    7
  • Серијски силоватељ Игор Милошевић поново иза решетака
    19h 10m
    0