Протојереј Данило Дангубић,
парох дортмундски

"Рече Господ причу ову: „У једнога богатог човека роди њива. И размишљаше у себи говорећи: 'Шта да чиним, јер немам у шта сабрати љетину своју? И рече: 'Ово ћу учинити: срушићу житнице своје и саградићу веће; и ондје ћу сабрати сва жита моја и добра моја; и казаћу души својој: 'Душо, имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се.' А Бог му рече: „Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?" Тако бива ономе који себи стиче благо, а не богати се Богом." (Лк. 12, 16-21)

...

Пост није наше мучење, наше ослабљивање, нешто што треба да пропатим да бих умилостивио "строгог" и "недоступног" Бога. Пост је израз наше потреба за слободом и наше жеље за навикавањем на несебичност, на општење, на заједницу.

Као примјер односа према тјелесном посту, сјетимо се како први хришћани нису само апстинирали од одређене хране, нису се само уздржавали већ су, у оној мјери у којој су успјели да побједе своју слабост према стомакоугађању, преосталу храну давали потребитима, сиромасима, онима који немају свакодневне редовне оброке, и тек тада тај посни аспект је бивао осмишљен. 

Тако се већ и на самом нивоу исхране испостављао смисао поста у васпостављању односа према ближњима. 

Што значи, пост није сврха сам себи већ врхуни у будућој стварности Царства, а овдје и сад се манифестује у облагодаћености наше слободне личности која бира да воли и заједничари.

Циљ поста је да након ослобађања од страсти, првенствено од гордости, у нама засија љубав према Богу и према ближњима. Његов смисао је да нам се духовна диоптрија, замагљена егоизмом, разбистри како бисмо могли у свом животу, живљењу и животарењу, примјетити поред себе другога са великим "Д" и другога са малим "д", Бога и ближњега.

Примјетили сте како се у овај недељни дан и период поста, као припрему за долазак Сина Божијега у тијелу, премудро уградила редовна јеванђелска тема "о безумном богаташу" и на један елегантан начин нам протумачила саму суштину поста.

Човјек је створен као креативно биће, то је јасно. Не налази се зло у иметку као изразу човјекове способности стицања и стварања, већ у нашем недостојном односу према њему што јесте дефиниција сваке наше страсти и злоупотребе енергије. Велики Свештени Маским Исповједник страсти-гријехе назива "неправилним кретањем душе", дакле, злоупотрбом датости. Не смијемо, дакле, постати робови страсти и ствари, не смије оно што смо стекли да постане наш господар и баријера између Онога по чијем лику смо саздани.

Ако тежим Царству Небеском, покајно расположење и посна философија живота треба да руше препрека између мене и Творца, мене и других људи, мене овога и онога мене каквог ме је Господ замислио.