Од Пребиловаца до „Лоре“ – „Скуп је метак за четника“

- Молио сам их за смрт. Молио сам их као Господа Бога да ме убију. Не, кажу, скуп је метак за четника. Говорили су: Ви четници треба да патите - свједочи Мирослав Чучак за Меморијални центар Републике Српске, присјећајући се шест мјесеци проведених у хрватским логорима 1992. године.

Заробљен је у прољеће те године, након чега је прошао кроз логоре Габела, Метковић и Опузен, а потом и сплитску „Лору“, гдје су, како каже, преживљене најтеже тортуре. Посљедња станица његовог заробљеништва био је загребачки логор „Керестинац“.

- Ланцима су ме везали за врат и вукли читав дан, све док са мене нису спале и посљедње крпе. То је сатанизам. Био сам професионални војник, али тако нешто никада не бих учинио ни највећем непријатељу. Никада. Крста ми часнога и Светог Василија Острошког, никада - говори Чучак.

За њега је сваки дан у заробљеништву био борба за голи живот.

- Сат у логору траје сто година, јер само чекаш смрт. Не знаш да ли ће те убити, заклати ножем или ударити маљем у главу.

О логору „Лора“ говори као о мјесту на којем људски живот није имао никакву вриједност.

- Лора је била најгори логор на просторима бивше Југославије, у срцу 'цивилизоване Европе'. Логор смрти, црна Лора. Ми смо тамо били само прашина – има те, нема те.

Судбина породице Чучак обиљежена је страдањем кроз генерације. У јаме код Пребиловаца бачено је 14 чланова породице Чучак, а током Одбрамбено-отаџбинског рата живот је изгубило још седморо његових сродника, са очеве и мајчине стране.

Након шест мјесеци заробљеништва, Мирослав Чучак ослобођен је у размјени 14. августа 1992. године. Послије опоравка није одустао од борбе. Поново је обукао униформу и као припадник Војске Републике Српске остао на ратишту до завршетка рата.

Брадина, Мусала, Челебићи  – страдање породице Куљанин у Коњицу

Зоран Куљанин, потомак најстрадалније српске породице са подручја Коњица и бивши логораш, носи двоструки терет рата – лично страдање и губитак најближих. Голготу у Брадини преживио је пуким стицајем околности, a у нападу на село, маја 1992. године, изгубио је брата Горана Куљанина, стрица Драга Куљанина и његове синове Миленка и Гојка, као и браћу од тетке Здравка Живака и Спасоја Мркајића.

Зоран је 2. јуна 1992. године, заробљен и одведен у логор Челебићи.

- Свакодневне тортуре смо преживљавали. Логораши су пребијани, мучени и данима остављани без хране. Након неког времена пребачен сам у Мусалу, код Коњица. Након тога, у Трново. Било је катастрофално. Били смо у неком полицијском складишту. Једну ноћ су дошли Муџахедини...страшно је било.

У логорима је Зоран провео четири мјесеца. Сјећа се да је у тренутку био без утјехе, без наде, само последњи атоми снаге у борби за преживљавање.

- Једно сам се јутро пробудио, испред мене је лежао мртав човјек. У Челебићима је, у периоду мог боравка, убијено најмање 5 људи. Само уђу у просторију и ударају нас.

Фото: memorijalni-centar.rs

Почетком септембра 1992. године, Зоран је размијењен и пуштен на слободу.

Данас истиче да је његова породица Куљанин најстрадалнија српска породица са подручја Коњица, из које је живот дало 42 члана. Сјећање на три логора кроз која је прошао, носиће као најдубљу животну рану. Истовремено указује да злочини почињени над Србима још увијек нису добили одговарајући судски епилог.

- Велики је значај што данас имамо Републику Српску, да се наша дјеца не боје, да живе на свом. И да више никад не буде ратова, да омладина не гине - закључује Зоран Куљанин у свједочанству за Меморијални центар Републике Српске.

Част Слијепчевића - очев избор, синово насљеђе

"Републици Српској је био потребнији. Генерал га је питао: 'Зашто идеш из Ужица? Па ти не знаш ни да ратујеш?' Тата је само одговорио: 'Гулићу кромпир ако треба, само да будем користан.'“

Овим ријечима Доброслав Слијепчевић започиње причу о свом оцу, мајору Драгану Слијепчевићу – официру који је почетком рата, иако је био ван непосредних борбених дејстава у Србији, добровољно затражио да се врати у Републику Српску. Вјеровао је да је његово мјесто уз свој народ и није одустајао од сна да се Срби једног дана врате на лијеву обалу Мостара.

Драган Слијепчевић био је војни метеоролог. Са породицом је живио у Мостару, све до почетка рата.

- Када се сјетим дјетињства, прво се сјетим тате. Мора, Буне, путовања код мамине породице у Подгорицу. Док је он био ту, све је било сигурно.

Почетком 1992. године Драган је прекомандован у Поникве код Ужица. Послије пет мјесеци донио је одлуку да се врати у Републику Српску и прикључи Војсци Републике Српске. Као начелник Друге лаке пјешадијске бригаде Херцеговачког корпуса распоређен је на Борке, а недуго затим придружила му се и породица.

- Као дијете нисам био свјестан да живимо надомак ратишта - прича Доброслав, који је управо на Борцима и сам осјетио суровост рата.

Фото: memorijalni-centar.rs

- Брат и ја смо изашли испред виле. Одједном – зујање у ушима. Не видим ништа. Мајка вришти. Жута мајица на мени била је сва крвава. Граната је пала надомак мене, погодило ме је више гелера. Како сам остао жив, ни данас не знам.

Нешто касније, 27. септембра 1994. године, мајор Драган Слијепчевић погинуо је на Кисеру код Борачког језера од гелера непријатељске гранате.

- У свему ми је недостајао. Кад треба да изабереш школу, занимање, кад дођу прве љубави... Моја мајка је остала сама са троје дјеце. Сестра је имала само три мјесеца када је тата погинуо.

Доброслав своје животно искуство претвара у поруку коју преноси младима.

- Мир је најважнија ствар. Рат оставља ожиљке за читав живот. Али сам поносан на свог оца. Није морао да дође из Ужица у Републику Српску, а дошао је. Вјеровао је да је његово мјесто уз свој народ. Да је остао по страни, то не би било ни људски, ни морално, ни часно. Поносан сам што сам његов син.

Данас Доброслав Слијепчевић води Требињску гимназију. Од оца је наслиједио љубав према физици и математици, а од дједа Доброслава, учитеља по којем је добио име, љубав према просвјети. Тако су Слијепчевићи, кроз три генерације, остали вјерни истим вриједностима – знању, одговорности и служби свом народу.

Свједочанство за Меморијални центар Републике Српске у Требињу је оставила и Миленка Брстина, којој су у јуну 1992. године, у размаку од свега два дана, нестали супруг Славко Брстина, дјевер Боро Брстина и рођак Саша Брстина. Славко и Саша нестали су 15. јуна на подручју Буне код Мостара, док је Боро нестао дан касније, 16. јуна, на истом подручју. Њихова судбина остала је једна од најтежих ратних трагедија породице Брстина.

Фото: memorijalni-centar.rs

И судбину породице Нинковић обиљежио је губитак. Сјећање на оца Ратка Нинковића, припадника Војске Републике Српске, који је страдао 12. маја 1992. године у Коњицу, подијелио је његов син Славко. За Меморијални центар, оставио је и свједочанство о страдалом стрицу и два рођака.

Фото: memorijalni-centar.rs

Снимање првих свједочанстава у Требињу, која ће бити дио јединствене аудио-визуелне базе Меморијалног центра Републике Српске, реализовано је у сарадњи са Борачком организацијом града Требиња и Удружењем Коњичана Републике Српске.

Предсједник Борачке организације града Требиња Перо Вуковић изјавио је да његовање културе сјећања има немјерљив значај за српски народ, јер историја свједочи о тешким страдањима кроз 19. и 20. вијек.

- Зато је оно што ради Меморијални центар Републике Српске изузетно важно. Жива ријеч, забиљежена у свједочанствима људи који су преживјели ратне страхоте, остаје трајно свједочанство времена. Она не позива на мржњу, већ на памћење, истину и опрез - поручио је Вуковић.

Он је подсјетио да је у Одбрамбено-отаџбинском рату Требиње поднијело велику жртву и да је 260 породица изгубило своје најмилије, док је више од 800 бораца рањено или је дало дијелове свога тијела бранећи Републику Српску. Такође, Требиње је данас једно од највећих средишта у којем живе расељени Срби са подручја Коњица и сједиште је Удружења Коњичана Републике Српске.

Меморијални центар Републике Српске позива све који су изгубили чланове породице или су преживјели страдања да подијеле своја свједочења, како би сјећање на жртве било трајно сачувано.

Сви који желе да оставе своје свједочење могу се обратити путем имејл адресе kontakt@mcrs.vladars.rs или на број телефона 051/222-999.