Кад пас нема више идеју како да дође до жељеног циља, онда човјеку гледа равно у очи. И то умиљатим погледом. С мало подигнутим обрвама и мало укошеном главом. Власницима паса је то добро познато, а и осталима је то некако логично: умиљат поглед многа врата отвара.

Али, зашто вук, који је најближи живи сродник пса, нема такав поглед?

Према истраживањима је директни контакт очима између човјека и пса пресудан за социјалну интеракцију. Уз то се човјеку свиђа способност пса да подигне обрве. Још 2013. је једна студија, проведена у уточиштима за незбринуте псе, показала да пси који чешће дижу обрве брже нађу удомитеље.

Нова студија, коју су провели дјелимично исти научници, долази до закључка да је пас ту способност развио током припитомљавања. Претпоставља се да је пас такав поглед развио јер је примијетио да то дјелује на човјека. То тврде научници под вођством Јулиане Камински са Универзитета Портсмут у Великој Британији који су резултате свог истраживања објавили у стручном часопису “Proceedings” америчке Националне академије наука (ПНАС).

Научници су у истраживању упоредили мишиће лица четири вука и шест паса. Утврдили су да су они углавном једнаки – осим на подручјима око очију. Мишић који подиже унутрашњи дио обрве код паса је био врло развијен, док су се код вукова на том мјесту налазила само слаба мишићна влакна.

Када су научници псе или вукове довели у контакт с човјеком, пси су често користили мишиће око очију, док су вукови то ријетко чинили. Посебно често подизање обрва научници су утврдили само код паса.

Подизањем унутрашњег дијела обрве, које се у стручним круговима назива АУ101, очи пса изгледају веће, а лице пса изгледа дјетињастије, пишу научници. Осим тога, такав псећи поглед сличан је погледу тужног човјека – што код власника вјероватно подстиче рефлекс да се више брине о псу.

Научници претпостављају да су се мишићи лица код паса промијенили током припитомљавања. Вјероватно су људи – свјесно или несвјесно – више пажње поклањали псима који су подизали обрве. С временом је та особина све више долазила до изражаја. Остали мишићи лица код пса и вука нису се битно промијенили кроз око 33.000 година одвојеног развоја, кажу научници.