У погрому над Србима на Косову и Метохији 17. и 18. марта 2004. године убијено је 19 људи, протјерано 4.000 Срба, уништено 900 српских кућа, оскрнављено или спаљено 39 цркава и на хиљаде споменика на гробљима широм Космета.
У насиљу над Србима и српском културном и вјерском баштином, које је организовало руководство терористичке ОВК уз знање међународних субјеката из састава КФОР-а и УНМИК-а, међу 19 убијених Срба, осморо је звјерски убијено, а девастирано је и спаљено 19 српских светиња грађених у четрнаестом, петнаестом и шеснаестом вијеку.
У погрому је повријеђено око 900 Срба.
Организовани напади Албанаца почели су 17. марта 2004. године, одмах пошто је УНМИК полиција у селу Чабра уз пут Косовска Митровица - Зубин Поток у ријеци Ибар пронашла тијела двојице албанских дјечака, за чије убиство су медији на албанском језику, посебно "Радио-телевизија Косова", одмах оптужили Србе и позивали Албанце на освету.
Прве жртве погрома били су Боривоје Спасојевић /53/ и Јана Тучев /36/ из сјеверног дијела Косовске Митровице, које је убио снајпериста из албанског јужног дијела града.
У складу са унапријед припремљеним планом једна за другом горјеле су цркве и манастири, српске куће, школе, домови здравља, вртићи...
Људи су морали спасавати живе главе, док су припадници КФОР-а, све то посматрајући, издавали налоге преосталим Србима, монаштвима и сестринствима, да се измјесте на сигурнија мјеста, док су наоружани нападачи подметали пожаре.
До темеља су срушени манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена.
У Призрену су изгорјеле Црква Богородице Љевишке из 14. вијека, која је касније стављена на листу споменика под заштитом Унеска, црква Светог Ђорђа из 16. вијека на чијем је своду исписана пријетећа порука "Смрт Србима".
У Подујеву је срушен крст са цркве Светог Андреја, док се у Приштини породица српског свештеника скривала у бетонском складишту испод земље док је паљена Црква Светог Николе.
Преосталих око хиљаду становника Приштине евакуисали су британски војници у базу код Косова Поља, одакле су војним камионима пребачени у фискултурну салу школе "Краљ Милутин" у Грачаници.
Један од свједока албанског насиља у Приштини Драган Столић рекао је Срни да се послије тога никада више нису вратили у Приштину.
- У раним јутарњим сатима смо схватили да се нешто страшно припрема. Војници КФОР-а су се нешто домунђавали на пункту испред зграда у којима нас је било стотинак са малом децом и одједном као по наредби испред зграда се створило хиљаде албанских младића које не би засутавило ни хиљаду наоружаних војника, а камоли патрола која се увукла у блиндирани војни ауто немо посматрајући наше страдање - присјетио се Столић.
Он је додао да је сигуран да је мартовски погром одобрио тадашњи шеф УНМИК-а Марти Ахтисари.
Са њим се слаже и Миладин Јовановић из Чаглавице, на коју је, како је рекао, 17. марта нагрнуло око пет хиљада Албанаца, иако је индијски контингент КФОР-а био распоређен на превоју Ветерник, који Чаглавицу одваја од Приштине.
- Војници су штитили себе и пропуштали наоружане Албанце са кантама бензина према кућама Ковачевића и Маринковића, које су убрзо почеле да горе. Народ је почео да бежи и спасава се и тако два дана док из правца Урошевца нису `умарширали амерички војници`- подсјетио је Јовановић.
Он је додао да је увјерен да су управо амерички војници и њихова команда дириговали мартовским пгромом.
НАТО је на Космет упутио додатне трупе, а командант јужног крила Алијансе адмирал Грегори ДЖонсон након доласка на Космет утврдио је да је насиље у покрајини "организовано и оркестрирано", а исто је рекао и генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана који је са тадашњим предсједником самопроглашеног Косова Ибрахимом Руговом обишао зграде из "ЈУ програму" у Косову Пољу, гдје су их преживјели Срби дочекали метлама и повицима "Убице, злотвори".
Насиље над Србима је осудио Савјет безбедности УН и тадашњи генерални секретар Кофи Анан, као и све значајније међународне институције и организације, владе многих држава, укључујући САД и Русију.
У истражном притвору било је више од 250 осумњичених за учешће у антисрпском насиљу, али је само неколико њих кажњено симболичним новчаним казнама.
Данас, 17 година касније ,у Приштини је опстало двадесетак Срба,углавном Српкиња из мјешовитих бракова, у Призрену такође двадесетак, уз оживјелу Богословију и њене богослове, у Пећи мање од 10 ослоњених на сестринство Пеећке Патријаршије.
У Вучитрну живи само прота Симо Чумбуровић са супругом, у Истоку прота са петочланом породицим и петоро старијих Срба у дијелу званом Љуг Бунар, у Обилићу десетак њих у објекту бившег школског центра, у Косову Пољу има двадесетак Срба у згради "ЈУ програма" и тек једна Српкиња у урбаном дијелу града.
У Гњилану има мање од 10 Срба, у Косовској Витини тридесетак, у Клини мање од 20, у Подујеву више нема Срба, као ни у Урошевцу, Сувој Реци, Глоговцу, Србици, Качанику, у Ђаковици су само двије монахиње, а у Дечанима Братство манастира Високи Дечани.
Бивши становник Приштине Милисав Марковић, који сада живи у Грачаници, рекао је да је мартовски погром "дотукао ионако обезглављеног косовско-метохијског Србина чији се повратак и опстанак изузев у дијелу Косовског поморавља, ужем дијелу Грачанице и Штрпцу може догодити само у машти".
Уколико Косовска полицијска служба дозволи да се наруши одлука о забрани окупљања због епидемије вируса корона, сутра ће у центру Грачанице бити служен парастос и запаљене свијеће испред споменика Косовским јунацима за жртве мартовског погрома.
