Прстенаста тјестенина од јаја с најразличитијим надјевима вјероватно често гостује на тањирима сваког домаћинства, а нико и не помишља да гледа у нешто најближе пупку најљепше богиње.
Прича се да је Венера једном преноћила међу људима, у мјесту Кастелфранко Емилија у Модени. Одсјела је у локалној таверни и када се увече спремала за починак, радознали власник је провирио кроз кључаоницу како би видио наго тијело прелијепе гошће. Видио је само пупак, али је и то оставило толики утисак на њега да је омађијан сјурио у кухињу и, инспирисан божанском љепотом, створио од јаја и брашна оно што данас називамо тортелинама. Као сјећање на овај догађај остао је још један народски назив за ову врсту пуњеног тијеста "umbellico", што значи пупак на италијанском језику.
Иначе, име по којем већина зна ово јело које се топи у устима је у ствари деминутив од торте, дакле тортица, вјероватно због округлог облика, али и интензитета укуса којим изненади уживаоца. Као мјесто рођења тортелина наводе се и Болоња и Модена.
Винченцо Тамара, чувени племић и још чувенији гурман, још у 18. вијеку смјестио је у својим записима легенду о тортелинима баш у Кастелфранко, који се налази на пола пута од Болоње до Модене.
Први рецепт, односно најстарији пронађени датира из 1570. године из записа Бартоломеа Скапија, чувеног ренесансног шефа. И све до 19. вијека ово јело било је резервисано за столове вишег сталежа, а обичним смртницима су се пупчићи смијешили из тањира само празницима. Та ситуација се промијенила појавом грађанског слоја и тортелине постају важан оброк у свакој кући. Штавише, ишло се ка томе да свака породица разради своју варијанту надјева по којој би била чувена. Наравно, Италијани не би били Италијани да то није био почетак вјечитог рата између домаћица - чији је надјев бољи? Мање или више пармезана? Мортадела или пршут? Све су то питања на које је свака породица имала спреман одговор. Кажу да се више свађа изродило због тортелина него због политике или насљеђа. Није ни чудо што је онда свака дјевојчица од малих ногу учила да прави, развлачи и обликује тијесто - и то још од времена када би морала да стоји на столичици да дохвати сто.
Све те дјевојчице које су предано училе од малих ногу тај компликован и захтјеван процес ручног ваљања теста, касније су расле у жене познате под именом сфоглине (поријекло ове речи се доводи у директну везу с кором свјеже пасте с јајима која се напослијетку обликује рукама). Данас су сфоглине остале тек у покојем забаченом селу око Болоње и Модене или у имену неког ресторана који покушава да традицијом намами госте. Истина је да је ово занимање скоро пред изумирањем, а посљедњи ударац традицији задала је масовна машинска производња ове тјестенине.
Ипак, постоји нада. Наиме, једно удружење има само један циљ - да врати стари сјај тортелинама и све што оне подразумијевају - а то је ручно прављена паста (методом коју је до перфекције довела прабака) с укусним пуњењем састојцима изразито локалног карактера. Јер, сматра "The Learned Order of the Tortellini" (Учени ред тортелина), сваки рецепт прича причу једне породице, а сви они заједно су поглавље у књизи о Италији. Тако да, ако се нађете у Болоњи, а заиста волите тортелине, пронађите припаднике овог удружења. Увијек су у црвеном и носе капе у облику тортелина, а око врата им виси трака са златним тортелинама на крајевима.
