Уласком на подручје Травника наилазите само на лијепе крајолике и села. У већини њих до посљедњег рата живјели су и Срби, у десетинама њих били су једино или већинско становништво.

Данас тамо нема готово ниједног Србина. О њиховом постојању свједоче само још покоји остаци запаљених кућа, које власници још нису успјели или из ината нису хтјели да продају. Слика срушених села и цркава, посјечених воћњака и преораних међа доминира готово и тридесет година након рата.

Ненад Јокановић је мјештанин засеока Тук у ФБиХ, удаљеног око 150 метара од ентитетске границе, који једини са мајком живи у том мјесту. Он се, како прича за “Глас Српске”, и даље води као становник Републике Српске, одакле чак добија струју.

- С обзиром на то да сам борац Републике Српске, гдје остварујем сва права, нисам желио да пребацујем документацију и на тај начин прелазим у ФБиХ, иако ту живим. Село Корићани прије рата било је јединствено. Дејтонским споразумом подијељено је у два ентитета. Горњи Корићани, гдје је Тук, припали су ФБиХ, док су Доњи Корићани на територији Републике Српске, гдје у једном засеоку живе и Хрвати - казао је Јокановић.

Додаје да од локалне и кантоналне власти немају много вајде те да све што су до сада урадили у овом мјесту успјели су то заједничким снагама.

- Воду одржавамо сами, јер још од прије рата имамо свој базен. Пут смо насули тако што смо у селу међусобно скупили новац. Иако смо у ФБиХ нама, примјера ради, пут од снијега чисте фирме из Српске, док Хрвати из истог села имају велику подршку локалне власти - рекао је Јокановић, који је кућу након рата санирао без ичије помоћи, док никакву донацију нису добиле ни друге комшије, иако су тражиле.

Након рата у Тук се вратило неколико српских породица, које су због лоших услова за живот поново напустиле своје огњиште.

Повратак у родни Голеш, једно од већих села на подручју општине Травник, није било опција за вишечлану породицу Јанковић. Разлози такве одлуке су бројни. Миниране шуме и ливаде, запаљене и девастиране куће, несигуран извор прихода, али и чињеница да се на такав корак није одлучио нико од њихових пријератних комшија српске националности.

Један од чланова поменуте породице Марко Јанковић из Голеша одселио је још давне 1985. године. Породично гнијездо свио је петнаестак километара ближе Травнику, у мјесту Турбе гдје је са супругом саградио кућу. У нови дом уселио се у новембру 1991. године, а већ у јуну 1992. са оближњег брда гледао је како нестаје у пламену. Неколико година након окончања сукоба страни донатори су му обновили кућу, али за њега и његову породицу она никада није постала дом.

- Дјеца су била мала, у основној школи, када је кућа обновљена и повратак у то вријеме није био опција. Како су године пролазиле разлози да се не враћам су били све бројнији те сам 2006. године преломио и продао кућу. Заједно са браћом посједујем велико имање у Голешу, они у селу имају и куће, али су потпуно девастиране. Обрасле су у коров - прича Марко.

Уназад неколико година Голеш посјећује сваког љета, на Спасовдан, православни празник када се прије рата одржавао народни збор.

- Окупимо се на православном гробљу, запалимо свијеће, а буде ту и свештеник који очита молитву. Прошле године захваљујући донацији нас Срба из Голеша саграђена је мала капела, на мјесту старе цркве, у којој је љетос први пут након рата одржана молитва. Планирам ићи док сам жив, а са мном и моја дјеца јер не желим да забораве одакле су им коријени. Тамо нема егзистенцијалних услова за наш повратак, о томе нико у мојој широј породици више и не размишља. Сви су већ увелико подигли нове домове, углавном у Српској и Србији - испричао је Јанковић за “Глас”.

Још једном позивајући Србе, који имају земљу у Средњобосанском и у осталим кантонима, да пошаљу молбу за помоћ или да се јаве на телефоне како би добили бесплатну правну помоћ и заштитили своју имовину, предсједник Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ Ђорђе Радановић казао је да на подручју општине Травник, гдје је прије рата било близу 8.000 становника српске националности, данас нема ни 300.

- Не можемо очекивати да се људи враћају у тај крај ФБиХ када немају основне услове за живот, а кључна је електромрежа која у српским селима никад није обновљена. Много људи, који су се вратили одмах након рата, је преминуло чекајући струју - казао је Радановић, додајући да су травничка српска села махом окренута према Влашићу.

Од рата је, наставља он, прошло 29 година, а нико од садашњих власника српске земље не спроводи оставинске поступке, како би је продао или, на крају крајева, забранио коришћење за испашу стоке у власништву Бошњака.

- Они ту српску земљу годинама користе без питања и производе, примјера ради, влашићки сир, јер мало ко од Срба рјешава имовинско-правне односе, зато што их сви непријатељски гледају у тамошњој општини, суду, катастру и другим институцијама. Геометар уопште неће да изађе на терен на њихов захтјев - казао је Радановић.

Додао је да уколико Срби на неки начин заштите своју земљу у ФБиХ, у року од два до три мјесеца појавиће се неко да је купи или плати њено коришћење.

-  Проблем јесте то што се користе хектари српске земље, а да Србе нико и не пита за то - поручио је Радановић.

Удружење

Из Удружења грађана “Корићани - Влашић” кажу да су увијек ту да помогну својим сународницима који живе у ФБиХ.

- Удружење је дијелом учествовало у пробијању пута и кроз село на подручју ФБиХ. Из општине Травник нико никад није дошао у српска села, која су под њиховом ингеренцијом - казали су у овом удружењу, додајући да су се локалној власти обратили са захтјевом у виду сарадње, односно за потребе удружења тражили су на коришћење мјесни друштвени објекат, који би сами санирали.

Међутим, локална власт им, каже, још из неког разлога није изашла у сусрет.

- Жеља чланова удружења, а има их око 600, је да се окупе око једне идеје која би, прије свега, била брига о селу, друштвеној и приватној имовини. Осим тога, настојимо свим силама да заштитимо своје обичаје, културу и идентитет тих људи - рекли су у овом удружењу.