-Приче старих људи по сеоским окупљањима уз кафу и чашицу “меке”, која обара тек кад се попије литар и више, о прошлости мога села, Старогорског краја који сеже од Дрине и Старог Брода до Бабић бора у општини Соколац, па и шире, које сам слушао још док сам био дјечак, биле су повод да заволим историју и посебно епске митове.

Прича то ученик трећег разреда гимназије у Средњошколском центру “27. јануар” у Рогатици Радош Малишић, додајући да је љубав о прошлости проширио у основној школи кроз наставни предмет историја кога је на, како каже, приступачан начин предавао наставник Мирослав Ребић у Основној школи “Свети Сава”.

- Посебно сам помно пратио лекције о средњовјековној Србији и Босни и земљама властеле Павловић и других српских владара од Немањића до Карађорђевића - додаје Радош.

Ишао је и даље од онога што су нудили школски уџбеници па је тражио и другу литературу у школској и градској библиотеци, а посебно на интернету.

- Много тога урезао сам у памћење и сада када сам постао средњошколац уз помоћ ментора, моје професорице академског сликара Данијеле Новаковић и управе Средњошколског центра, који су ми материјално и на сваки други начин помагали, покушао сам да то знање, и у неку руку хоби, о историји свога народа кистом и постојаним масним бојама, ликовним изразом графика на дијелу зида ходника школе, оставим као јединствен прилог чувању и његовању српске културно-историјске баштине - казује Радош.

Све то, у вријеме пандемије вируса корона и врло отежаним условима, овај скромни младић уоквирио је бордурама, аркадама, гранама винове лозе, народним колом и другим украсним мотивима највише са средњовјековних стећака.

- Пренио сам почетну страницу Повеље Кулина бана из 1189. године, и “закитио” стилизованим мотивом сунца, украсом “коњаник” са једног од стећака из некропола Варошишта илустровао сам Повељу бана Матије Нинослава из 1240. а Повељу краља Твртка првог из 1378 “овјерио” његовим печатом, док Повељу краља Стефана Дабише из 1392. прати мотив грба познате средњовјековне породице Павловић која је столовала у граду Борач, недалеко од данашње Рогатице - објашњава Радош.

Водећи се изреком “Ко заборави и не чува своју прошлост неће имати ни будућност”, циљ му је био, прича, да скрене пажњу на чињеницу да је богато културно-историјско наслијеђе угрожено разним неистинама и фалсификатима.

О Радошевом стваралаштву Данијела Новаковић, која му је у неким дјеловима образовања била и професорица ликовног васпитања, има само ријечи хвале.

- Оно што је овдје битно је чињеница да је Радош успио да преко овог мини пројекта ријеши дилему како да по њему на најједноставнији и најбољи начин заштити и очува српску културно-историјску баштину која му је очито не само опсесија него и велика љубав. У томе је, по мом мишљењу, у потпуности успио и зарадио високу оцјену. Његов примјер који ћемо пролазећи поред зграде Средњошколског центра моћи гледати кроз отворене завјесе и прозоре непосредно са улице, било би добро да на овакав или неки други начин слиједе и многи други, старији и посебно млађи, који ходају са мобилним телефонима у рукама, а мало знања о својој и прошлости народа коме припадају - поручује Новаковићева.

Похвале

Рад Радоша Малишића наишао је на опште одобравање и дивљење управе и запослених у Средњошколском центру. Био је то повод да га директорица Центра Жаклина Лелек јавно похвали и скромно награди у очекивању наставка његовог рада не само у ходнику него и неким другим просторијама ове образовне установе.