Када је неколико стотина логораша, у кишну недЈељу 22. априла око десет часова, 1945. године, кренуло у пробој усташког логора Јасеновац, Миле Ристић из поткозарског села Миљевићи ликвидирао је стражара, узео његов пушкомитраљез и рафалном паљбом штитио „живе костуре”, одлучне да се домогну слободе. Прије тога, већ на првом кораку, многи логораши су убијени. Пробој је дуго припреман у потпуној тајности. Коначна одлука донесена је 21. априла, дан прије пробоја. За вођу је одређен Анте Бакотић, хемијски техничар из Сиња, који је у логор доведен 1942. године. У припреми пробоја, осим Анте Бакотића и Милета Ристића, учествовали су Љубо Врањеш, Чедомил Хубер, Драгутин Шкргатић, Павао Кулаш, др Петар Крстић, Раде Кесић, Рајко Стојаковић… Према наводима Дејана Мотла, историчара у Спомен-подручју Доња Градина, у пробој је кренуло 600, а преживјело 90 логораша.
- Стражари су на њих запуцали из више праваца. Ту су се налазили бункери из којих су усташе, митраљеском ватром и бомбама ’косиле’ логораше. Миле Ристић је онеспособио бункер поред главне капије. Отео је пушкомитраљез, ликвидирао усташу и борио се, док је имао муниције - наведено је у недавно објављеној књизи „Концентрациони логор Јасеновац 1941–1945”, чији су аутори Дејан Мотл и Тања Тулековић.
Преживјели логораш Михаило Марић такође је свједочио о пробоју логора. Детаљно је описао улогу Милета Ристића:
- Усташа је на капији поставио митраљез и убијао све који су наилазили. Миле Ристић му се, неопажено привукао, допузао и заскочио с леђа. Убо га је ножем. Видио сам то. Био сам четврти иза њега. Ристић је зграбио митраљез, изнио ван капије и окренуо према извидници. Пуцао је по усташким стражарима, по бункерима и осматрачницама. Све их је онеспособио, а логорашима обезбиједио пут до слободе.
Када је Ристић, храбри партизан који је августа 1942. године рањен на Козари, потом заробљен и одведен у Јасеновац, испуцао све метке, бацио је пушкомитраљез у Саву и побјегао. О тим догађајима, дописнику „Политике” је 2017. године, двије године прије смрти, свједочио Илија Ивановић, у то време посљедњи живи учесник пробоја логора у Јасеновцу.
- Сјећам се, када смо кренули у пробој, Анте Бакотић је узвикнуо – другови напријед, слобода или смрт. Провалили смо врата, јурнули вани. На прозоре, на врата, свуда, кидисали су живи костури. Рафали су одјекивали са свих страна, али они нису одустајали. Једни су гинули, а други газили преко њих, па и они падали, као снопље жита. Стотине логораша ишло је у сигурну смрт или у слободу. А онда је Миле Ристић отео усташки пушкомитраљез и ватру усмјерио на другу страну. Започела је унакрсна борба. Херојски се борио, све док је имао муниције - испричао је Илија Ивановић из Горњих Подградаца.
Избјегао је бункере, вањску одбрану логора, препливао канал Струг, мокар и бос протрчао кроз минско поље... И спасио се. У томе није успио Анте Бакотић, погинуо је међу првима. Имао је само 24 године.
- Неко увијек преживи да исприча истину о себи и о другима. Један од тих свједока сам ја - говорио је Ивановић 16. јула 2017. године, на свечаности у Миљевићима, приликом откривања бисте Милета Ристића, рад сликара Младена Стајчића из Нове Тополе. На бисти, осим датума рођења и смрти (1920–1980), пише „хероју пробоја логора Јасеновац за вјечно сјећање”.
- Гледајући често сунце како излази иза облака, стално сам гајио наду и вјеру у чудо, да ћу се спасити. Зар да сутра не видим тај излазак. Гледао сам и плаве висове Козаре у даљини. Тамо су Подградци, моје село. Тамо је слобода. Тамо су мајка, сестре, брат. Како је то близу. Брзо бих стигао, за пет до шест сати пјешке. Зар ће ме убити? Зашто? Нисам ништа згријешио. Нисам никоме зла учинио - казао је Илија, испред Ристићеве бисте у Миљевићима. Овај бивши учитељ у поткозарским селима и средњошколски професор у Зеници, у Јасеновцу је провео нешто мање од три године. Заточен је у тринаестој, а побјегао у шеснаестој, великим чудом, како је рекао и још већом заслугом Милета Ристића.
Послије бијега из Јасеновца, Ристић је приступио Југословенској армији. Након рата одликован је Орденом за храброст. Живио је у Миљевићима и бавио се пољопривредом. Није имао посебних привилегија, нити их је тражио. Живот је окончао 4. маја 1980. године, скоком са прозора болнице у Градишци, гдје је био на лијечењу због кардиолошких сметњи. Тако су Миљевиће, родно село хероја без ордена, у истом дану, стигле двије трагичне вијести, О Титовој и Милетовој смрти. Његови најближи испричали су да се на овај корак одлучио послије вијести о Титовој смрти, увјерен да ће доћи до распада Југославије, коју је стварао, да ће опет наступити тешко вријеме, масовно страдање и протјеривање његових Козарчана, да ће опет бити пробуђени зли духови прошлости. А он то није могао поднијети.
Послије 37 година, приликом откривања бисте, Зоран Аџић, градоначелник Градишке, рекао је:
- Овдје смо да исправимо велику историјску неправду. Откривањем бисте Милету Ристићу, одали смо признање човјеку који је успио да савлада усташког стражара, омогући пробој и спаси свједоке о највећем геноциду над српским народом. Без тог подвига историја српског народа била би ускраћена за многе доказе и свједочења.
Милорад Буква, председник СУБНОР-а Козарске Дубице, сматра да се о херојима из српске историје, као што је Миле Ристић, говори ријетко, углавном једном годишње: О нашим жртвама и нашим херојима треба увијек говорити и чувати сјећање. У Јасеновцу и Доњој Градини не треба држати политичке говоре него поправити оштећене споменике, изградити меморијал, покосити траву изнад масовних гробница.”
Симо Брдар, бивши кустос Меморијалног центра Јасеновац и дугогодишњи директор Спомен-подручја Доња Градина казао је за „Политику” да је Миле Ристић вулкан истине, магма цивилизације чија енергија сјећања кључа у Доњој Градини.
Преживјело 169 логораша
Укупно је логорске страхоте и мучења у Јасеновцу преживјело 169 логораша, 90 у пробоју из сектора Циглане, 12 из Кожаре, двоје је побјегло прије пробоја, осморо се сакрило у Циглани за вријеме пробоја, по 11 из усташке болнице и Брзог склопа, 14 из истражних затвора у мјесту Јасеновац, шесторо са логорских економија и 15 из логора Стара Градишка који је био у саставу Јасеновца, наведено је у „Књизи о последњим јасеновачким логорашима” Дејана Мотла.
