Припремање зимнице одавно се показао као добар бизнис, а сад је највише посла има за произвођаче џемова и сокова. За поједине производе, кад се одузму трошкови, остане и 70 одсто чисте зараде.

Супружници Дабовић, Ана и Стојан, свој мали бизнис покренули су успутно још деведесетих година. Обоје тада запослени у државној служби, кренули су са прерадом шумског воћа, онако узгред да поткријепе кућни буџет од пар њемачких марака.

А ево их данас, своји на своме у Сирогојну на Златибору, некада споредни посао претворили су у породични бизнис и имају регистровану фирму. У међувремену су од производње пастеризованих слатка, џемова, сирупа, сокова децу одшколовали.

Живе пристојно, зараде, кажу, двије солидне плате од посла који не захтијева велику инвестицију. Али, тражи доста рада и труда и због тога су обоје раскинули радни односи у фирмама у којима су радили.

“Почетни капитал” били су им посвећеност традиционалној рецептури, коју је Ана наслиједила од мајке и бабе, а која не подразумијева никакве конзервансе, и златиборске шуме у којима се могло наћи шипурка, дрењка, боровнице, шумске јагоде и других плодова који се дају прерадити у пријатан и здрав укус.

„Посао који нам је служио да буквално преживимо, претворио се у посао од кога лијепо живимо. Почели смо на иницијативу тадашње директорке Музеја на отвореном “Старо село” – Сирогојно, која је жељела да у продавници која нуди производе традиционалних заната има и прерађевине од шумског воћа. Много породица је тада радило за њих, чини ми се, цијело село, али их је већина временом одустала. Остало је нас неколико. До 2017. док је закон дозвољавао, радили смо без регистроване фирме“, прича за Блиц Ана Дабовић.

Проширивање посла и тржишта подстакло је супружнике да уведу производе чије се сировине не могу наћи у шуми или их барем тамо нема довољно. Зато јагоду, купину и аронију купују од узгајивача, а у трошковнику су им још само амбалажа и шећер. Под условом да имате адекватан простор за складиштење производа и довољно мјеста у замрзивачима, кажу свима који размишљају да крену њиховим путем, никаква друга улагања нису потребна.

Да би проширили асротиман, али и зарадили мимо основне дјелатности, подигли су малињак. Из њега беру пловоде које прерађују.

„Од џема, сирупа и слатког од малине зарадимо дупло више него што би свјеже воће продали хладњачару. Од тегле џема од шипурка који сам сама набрала ми остане 70 одсто од цијене по које сам је продала“, каже Ана.

У збирној рачуници, када укалкулишу и шумске плодове који сами беру и воће које купују, као и остале трошкове, Дабовићима остане 40 одсто чисте зараде од вриједности за које продају робу.

Модерно тржиште данас тражи и декорисану амбалажу. Нису се Ана и Стојан оглушили на тај захтјев, али ни овдје нису одступили од декорације. Боце и тегле су украшавају канафасом, који посјећа на мотиве старинских столњака.

Стални купци су им Музеј “Старо село” и још неколико продавница, мада им доста људи, што навикнути на њихове производе, што по препоруци других, долази на кућни праг да купи колач од шљиве маџарке, купиново вино, слатко од борових изданака, и све остало што су Дабовићи имају у спектру производа.